Nesporazumi u Orlovatu, selu pored Tamiša, dostižu razmere afere. Jedan meštanin želi da podigne ribnjak, a grupa dugogodišnjih stočara tome se žestoko protivi. Oni negoduju smatrajući da na tom mestu treba da ostane pašnjak koji je tu vekovima i da bi, u suprotnom, štete bile višestruke. „Ribar” smatra da oni preteruju i samo teraju inat.
Grupa, koja tvrdi da iza sebe ima većinu Orlovaćana, oštro se protivi da njihov komšija podigne ribnjak baš na delu pašnjaka koji se stalno koristio za ispašu stoke. U selu su zaređale prepirke, a onda je poslato pismo gradonačelniku Zrenjanina Čedomiru Janjiću. Stočari ističu da se na njihovom pašnjaku napasa oko 600 grla stoke i da su ovde pasle ovce i krave i njihovih pradedova.
Savet Mesne zajednice, kažu stočari, nedavno je odlučio, u sumnjivim okolnostima, pošto je veštački nategnut kvorum, da 20 hektara pašnjaka da u zakup Miroslavu Stankovu da ovde podigne ribnjak.
ZAŠTO BAŠ NA TOM MESTU?
– Tu stalno raste takozvani ševar, krupnija trava koja zadržava vlagu, a stoka u sušnim vremenima jede i koren i tako preživljava. Podizanje ribnjaka tamo gde mu nije mesto bilo bi upereno i protiv opredeljenja Vlade za proizvodnju zdrave hrane, a mi ćemo organizovati referendum, pa neka se svi meštani izjasne o tome. Neka se ne zaboravi da je naš veliki Pupin krenuo upravo sa pašnjaka – poručuju stočari.
Sredoja Nedeljkov i Dušan Stankov nam kažu da je neobjašnjivo što se ribnjak podiže baš na tom mestu koje ne daju stočari, a ima niz drugih mesta u blizini reke iz koje može da se koristi voda.
Drugačije, naravno, misli Miroslav Stankov, investitor nameran da se bavi uzgojem šarana. On veli da manja grupa stočara želi da ga u tome spreči, bez ikakvog razloga, ako se izuzmu zavist, zloba i ljubomora. Taj deo pašnjaka je ionako zapušten jer tu stoka i ne zalazi. Ribnjak nikome ne bi smetao, tvrdi on.
Biljana Stankov, predsednica Sveta MZ Orlovat, izričita je u izjavi da je rukovodstvo MZ donelo ispravnu i validnu odluku. Pero Pilipović, član zrenjaninskog Gradskog veća zadužen za rad seoskih MZ, kaže da je sve do sada bilo po zakonu i da konačna odluka još nije doneta, nju će doneti u nadležnom ministarstvu i naglašava da je bitna činjenica da bi se na ribnjaku zaposlilo petoro Orlovaćana.
ZNAČAJNE PAŠNjAČKE POVRŠINE
Marko Tucakov iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode prati sva događanja duž vojvođanskih reka.
– Pašnjačke površine u celom Potamišju, zbog svojih prirodnih vrednosti, visoko su značajne ne samo za stoku i vlasnike stoke, nego i za prirodu. Nema, naime, vrednijih i očuvanijih travnatih staništa u Vojvodini nego što su to potamiški pašnjaci. Problematična parcela kod Orlovata nalazi se na području predloženom za zaštitu kao predeo izuzetnih odlika „Potamišje”. Ona je važna kockica velikog mozaika naših najvrednijih i najočuvanijih pašnjaka, te je zbog toga studijom zaštite ovog područja, koju je sačinio Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, predloženo da ta parcela kao i svi ostali pašnjaci bude u drugom stepenu zaštite ovog područja, unutar koga je zabranjena izgradnja novih i proširivanje postojećih ribnjaka, predočava Tucakov. Prema njegovim rečima, promenom namene pašnjaka se nepovratno menjaju njihova obeležja, a pašnjaci se nepovratno gube – itiče Tucakov. Neka sela, koja su pašnjake već izdala za izgradnju ribnjaka u Potamišju gorko su se pokajala, jer su investitori od toga odustali usred radova, i sada nema ni ribnjaka ni pašnjaka. Nadamo se da to neće učinti i Orlovat jer bi to bio nemerljiv gubitak za selo, za stoku i za prirodu.
– Održivo stočarstvo je od nemerljivog značaja za Potamišje i upravo iz tog razloga je studija zaštite predvidela njihovu najstrožiju zaštitu. Na pašnjacima žive i hrane se ptice – i kada su suvi i kada su plavljeni – i to veliki broj vrsta: u Potamišju od pašnjaka zavise čak i vrste životinja kojih gotovo nigde više nema u Srbiji, kao što je ražanj, i veoma retke vrste biljaka, kao što je vodena detelina. Njihova staništa jednostavno je zabranjeno uništavati, pa čak i ugrožavati, a od svih parcela koje smo predložili za zaštitu čak 40 odsto su pašnjaci. Oni su, možda i više, značajni za divlje životinje. Domaće i divlje životinje, u simbiozi, sa njima žive oduvek. Da nema njih, pašnjaci bi odavno zarasli u šikaru i žbunje – zaključuje Tucakov. Đ. Đukić
