Najčešći susreti sa Ljubišom Obućnom (50), uglednim poljoprivrednikom bili su na njegovom poznatom „Riđinom salašu” na putu ka Bašaidu. Već petnaestak godina na njemu ima farmu stoke i pernatih životinja. Ovoga puta, naš domaćin primio nas je u svom domu. Bio je optimistički raspoložen, povrh nevesele situacije – „prikovan” za ortopedsko pomagalo.
– Dugo ću pamtiti 2025. godinu i svo zlo koje mu se u njoj dogodilo. Sigurno je najveće bilo u aprilu, kada mi je amputirana leva noga – bile su prve Ljubišine reči dok smo se pozdravljali. Odmah je nastavio kazivanje o dugogodišnjoj borbi sa šećernom bolesti iz koje je proistekao i hirurški zahvat.
PORODICA KAO STUB
Bilo je to toplo decembarsko podne. Na licu ovog stamenog čoveka zapažamo graške znoja, kao i brigu koja je nenadano sustigla celu porodicu. Srećemo je na okupu, za jednim podužim stolom, kako i priliči ovakvim domaćinima.
– Nema predaje. Imam protezu i verujem da ću uz vežbanje i pomoć fizioterapeuta na nju uskoro stati. Podrška porodice je najvažnija. Što se tiče naše paorske godine i rezultata na imanju, sve se uz puno truda održava. To mi je dodatna snaga da istrajem – tihim glasom nastavlja svoju priču Ljubiša.
Kako kaže, poljoprivrednicima je iz godine u godinu sve teže. Opstanak je omogućen zahvaljujući subvencijama države.
– Cene naših proizvoda su niske. Mleko je došlo na 50 dinara. Spas je to što imamo podsticaj od 19 dinara za litar. Imamo podršku i za muzne krave od 55 hiljada, kao i za prvotelke junice od 100 hiljada dinara – objašnjava naš sagovornik.
Ističe da je sa „Riđinog salaša” i ove godine put zrenjaninskog „Mlekoprodukta” otišlo oko 140 hiljada litara mleka. U razgovoru saznajemo i da ovo gazdinstvo koristi 30 jutara seoskog pašnjaka. Ipak, domaćini primećuju da ih je sve manje, jer se zaoravaju. Ova praksa stvara velike probleme stočarima. U toploj prostoriji, uz pucketanje vatre u čuvenom „smederevcu”, Ljubišu pomno slušaju sin Ivan i majka Ivanka. Tu je i supruga Vesna. Ona vredno priprema ručno rađen domaći sir. Prema rečima Ivanke Obućina, situacija u kojoj su se našli bila je veliki udarac za sve. No, uverena je da će zajednički prevazići i ovaj izazov.
– Sećam se kada sam kupila prvih deset telića. Tada je Ljubiša, pre tačno 30 godina, započeo celu ovu priču. Danas je na salašu oko 200 grla stoke, od muznih krava do junadi i teladi. Posedovali smo i oko stotinu tovljenika i krmače prasilje. Uz to imamo i na stotine pernatih životinja, pre svega gusaka. Sve je i dalje tu – u razgovoru ističe majka Ivanka (80). Ona vodi brigu o 170 hektara sopstvenih njiva. Još toliko dobijeno je od države po osnovu uredbe i raspoloživog stočnog fonda.
– Do ove godine sam većinu njiva i orala. Sada su godine učinile svoje. Duboku brazdu smo uglavnom završili. Na oko 100 hektara zasejali smo pšenicu koja je uveliko iznikla. Obezbeđeno je i dovoljno hrane za stoku. Najveći problem nam je to što je u seoskim sredinama sve teže doći do radne snage – nastavlja ova „banatska heroina”. Reč je o izuzetnoj diplomiranoj inženjerki poljoprivrede.
365 RADNIH DANA
Na salašu primećujemo čopor različitih rasa pasa, čuvara ove nevelike „fabrike hrane”. Tu su i jata gusaka. Ispod svodova štala nalazi se brojna marva. Stogovi sena, priključne mašine i dosta banatskog blata karakterišu ravničarski ambijent, još uvek bez električnih vodova. Okružuje ga na desetine hektara uzoranih njihva. Ljubišin i Vesnin sin Ivan na sebe je preuzeo obaveze na salašu. Na njemu su sada svi poslovi – od ishrane stoke do muže. Kako kaže, posla ima dosta, ali ga je zavoleo još od najranije mladosti.
– Po struci sam veterinarski tehničar. Otac je uvek tu da me savetuje, uputi i podrži. Njegova pomoć nam nedostaje, ali verujem da ćemo složnim radom sve održati. Nadamo se da će nam ova godina biti još uspešnija – izusti dvadesetdvogodišnji Ivan. Posle fotografisanja za naše novine uputio se na salaš. Tamo provodi ceo dan, a često i noći. Zna da je u pitanju „fabrika” u kojoj se radi svih 365 dana u godini.
TEKST I FOTO: NIKOLA BOŽOVIĆ
DIREKTOR ŽIKA
U proteklim godinama bilo je dosta poteškoća u vezi sa proizvodnjom mleka. Porodica Obućina je krenula pre tri decenije sa dve krave, a danas ima blizu stotinu grla. Naš domaćin Ljubiša posebno hvali nekadašnjeg direktora „Mlekoprodukta” Živanka Radovančeva.
– Podržao nas je mnogo puta. Ko zna kako bi sve bilo da nije bilo njegove dobre saradnje sa neposrednim proizvođačima. Pošto je i sam bio paorsko dete, imao je za nas uvek razumevanja – veli Ljubiša.
MUZILICA OD POKRAJINE
Porodica Obućina ističe da im je država bila značajan oslonac u brojnim poduhvatima. Uz pomoć Vlade AP Vojvodine nedavno su nabavili muzilicu koja im olakšava posao na salašu.
NASLEDNICA MILICA
Porodica Obućina je ponosna i na ćerku Milicu, doktora veterine. Ona je i danas, bez obzira što više ne živi sa njima, uvek uz svoju porodicu.
– Ponosna sam posebno na moju unuku koja se stručno usavrišla. Posebno mi je drago što se udala i živi u uglednoj paorskoj porodici Stojanović u Žitištu – reči su bake Ivanke.
