Savremene generacije vide ih kao biznis, a privlače zbog zemlje i mogućnosti razvoja ruralnog turizma. Poslednjih godina jedan broj salaša postao je komercijalan. Koriste se za prenoćišta ili restorane, dok su drugi osposobljeni kao etno-kuće ili seoska domaćinstva. Nekoliko takvih nalazi se i u okolini Zrenjanina. Poslednji otvoren je „Pivski salaš”. Ono što se posetiocima nedvosmisleno sviđa i zbog čega dolaze na takva mesta su tradicionalna kuhinja, autentičan ambijent i životinje koje se mogu videti. Podsećaju ih na nekadašnja ognjišta oko kojih se porodica okupljala. U našem kraju za nezvaničnog pionira salašarskog turizma važi Radmila Toškov. U BelomBlatu stvorila je pravu panonsku oazu. Ime joj je salaš „Lujza”.
– Nije mi bio plan da se bavim ovim poslom, ali sudbina je tako htela. Nakon velikih poplava 2006. u selu, odlučili smo da otvorimo neka druga vrata. Tako smo ušli u turizam. Bila je to potpuno drugačija stranica života i ja sam, nakon svega, zadovoljna – priča vlasnica ove vojvođanske idile.
U SVOM DVORIŠTU
Početak nije bio lak, a prvih deset godina opisuje kao klackalicu. Još uvek se seća prvog autobusa gostiju koje su dočekali u gazdinstvu. Sada su održivi, a rade porodično. Naša sagovornica veli da su uspeli još troje meštana da zaposle. Prema njenim rečima, najviše joj prija činjenica da je u svom dvorištu bukvalno u papučama. Nekako se poklopilo da sve što Toškove zanima, može da bude biznis.
– Kod nas nije zastupljen klasičan turizam. Familijarno smo domaćinstvo i nastojimo da to i ostanemo. Sve proizvodimo i pripremamo sami. Gostima poslužujemo na tanjiru naših ruku delo. Oni koji to žele, mogu neke od naših proizvoda i da kupe. Ranije smo ih prodavali po Beogradu, a sada gledamo da sve sačuvamo za posetioce jer je dobra potražnja – opisuje svoj preduzetnički poduhvat Radmila Toškov.
Dodaje da od subvencija koriste samo one za zemlju i stoku. Poznati su po mangulicama i specijalitetima od njih. Krenuli su sa nekoliko grla, a danas ih imaju stotinu. Prerađevine dobijaju na starinski način, kako se nekad radilo, bez aditiva.
– Što se tiče menija, on nije širok. Specijalitet kuće nam je gulaš od mangulice, koji se krčka satima. Na tome sam doktorirala – pominje kroz osmeh naša sagovronica. Salaš „Lujza” nudi i smeštaj, a ove godine planiraju da prošire kapacitete. Gosti im dolaze sa svih strana, često borave i stranci, pa je vikendom teško naći slobodno mesto. Posebno ih raduje činjenica da Zrenjaninci tradicionalno svoje goste dovode kod njih.
NEKAD ZA PORODICU, DANAS ZA GOSTE
Većina salaša je zadržala svoju prvobitnu namenu i služe kao farme i poljoprivredna gazdinstva. I danas se na tim mestima, koja čuvaju duh tradicije, kuvaju paprikaši, služe čvarci i mese štrudle. Istina je da su to mahom staračka domaćinstva. Njihovi naslednici najčešće prodaju imanja, a tamo gde je bolja infrastruktura, ima zainteresovanih kupaca. Prošle godine Vlada Srbije pomagala je onima koji žele da se bave salašima. Dodeljivala je grantove od 25.000 evra da bi podstakla njihovu prenamenu u turističke svrhe. Nenad Čavić, menadžer „Stare dunje” kod Stajićeva, upoznat je sa ovom temom.
– Kratak je bio rok prošle godine u martu da se sakupi sva potrebna dokumentacija. Takvo je bar naše iskustvo – priča naš sagovornik.
U ugostiteljstvu je više od 20 godina. Najpre je držao prepoznatljiv etno-restoran u Gimnazijskoj ulici, da bi posao preselio van grada.
– To je bio moj san dugi niz godina. Želeo sam da napravim salaš i uspeo sam. Trudimo se da prikažemo tradiciju kakva je nekad bila i da ljudima predstavimo Banat u pravom smislu te reči. Kroz uređenje prostora i hranu dočaravamo atmosferu, autentičan način življenja. To ne bi bilo moguće bez starih recepata. Zato smo napravili paorsku peć. U njoj pečemo domaći hleb i ostale gastronomske specijalitete – navodi Čavić.
Primećuje i da je za turizam pogubno što ima sve manje radne snage. Mladi koji su nekad radili u ovom sektoru sada odlaze u Hrvatsku, Crnu Goru, na planine.
– To se oseti u našoj branši. Mi, konkretno, radimo samo drugu smenu jer jednostavno ne možemo da nađemo osoblje – kaže Nenad Čavić.
MIROSLAVA PUDAR FOTO: JOVAN DRNDAK NjEGOVIĆ
BRIGA DRŽAVE
U Srbiji su registrovana 742 seoska domaćinstva, od čega je 148 salaša i etno-kuća. Prema podacima Ministarstva turizma, koje je lane raspisalo javni poziv za dobijanje podsticaja za razvoj, navedeno je da 125 ruralnih gazdinstava ispunjava uslove.
