UMETNIK VIOREL FLORA OBELEŽIO ZNAČAJAN JUBILEJ – POLA VEKA DUGE I BOGATE KARIJERE

Da se još tri puta rodim opet bih bio slikar

Naš grad, u svojoj istoriji, može da se pohvali činjenicom da je iznedrio mnoge umetnike. Jedan od njih je akademski slikar Viorel Flora. Rođen je 21. juna 1952. u Banatskom Novom Selu blizu Pančeva.
Porodica se iz Novog Sada doselila u Zrenjanin 1956, kada se preselila i Viša pedagoška škola u kojoj je njegov otac radio. Nakon završetka Zrenjaninske gimnazije 1972, Viorel odlazi na Fakultet likovnih umetnosti (FLU). Završava ga 1977. u klasi čuvenog slikara Miloša Bajića. Bio je stipendista francuske Vlade od 1981. do 1983.
Posetio je Beč, Budimpeštu, Segedin, Prag, Amsterdam, Barselonu, London, Pizu, Drezden, Nicu, Kan, Tunis, Brisel. Od brojnih destinacija najviše je odlazio u Pariz.
Bio je član brojnih prestižnih institucija i udruženja. Osim plakata, programskih knjižica, diploma, okušao se i u izradi omota za ploče, vajarstvu, grafici, ilustracijama (oko 260 knjiga i časopisa).
Izlagao je na 35 grupnih i imao je 25 samostalnih postavki (tri u Parizu). Naši sugrađani do 21. aprila imaju priliku da u salonu Kulturnog centra pogledaju njegovu retrospektivnu izložbu crteža kojom je obeležio značajan jubilej – 50 godina umetničkog rada. Tim povodom, sa Viorelom Florom smo razgovarali o školovanju, umetničkom sazrevanju, uzorima, inspiracijama.
Potičete iz poznate porodice. Po čemu pamtite roditelje?
– Moj otac, Radu Flora je u enciklopediji „Britanika” uvršten među deset Jugoslovena pored Tesle, Pupina, Mokranjca. Najznačajniji je rumunski naučnik. Bio je poznatiji van granica naše zemlje, manje u Zrenjaninu. Sećam se da je ustajao oko pet sati izjutra. Sedeo je za kucaćom mašinom i pisao do ponoći. Često je putovao, najviše za Beograd i u prevozu je radio. Voleo je pecanje. Brzo je sve napuštao i vraćao se stvaranju. U taj raspored ne znam ko bi mogao da se uklopi. Zato ga niko nije nasledio.
Iako je dinamično živeo, bio je čovek koji nikada nije povisio ton na mene ili me udario. Bio je smiren, staložen. Vodio je računa o svemu što je govorio. Porodica mu je bila na prvom mestu. Majka Draginja bila je učiteljica. Deca su je volela i želela su da budu u njenom razredu. Sve vreme posvetila je mališanima. Bila je blaga, nasmejana, ali kad zatreba i stroga. Od roditelja sam nasledio ljubav prema deci i obrazovanju. Dede i babe su takođe imali velikog uticaja na mene i moju sestru Stelucu. Od malih nogu su nas učili lepom ponašanju.
Odakle ljubav prema umetnosti i kako su izgledali vaši počeci?
– U petoj godini imao sam viziju obrnute piramide koja se spuštala i pala mi na glavu. Od tada mi se javila ideja o „velikom slikaru”. Tim dvema rečima i danas težim. Sa druge strane poslužila me sreća. Očeva rođena sestra i majčin brat završili su višu pedagošku i imali talenta za slikarstvo. Ljubav prema crtanju tumačim delom i kroz reinkarnaciju, što nije u skladu sa pravoslavljem.
U Osnovnoj školi „Dositej Obradović” uradio sam jedan veliki mural. U sedmom razredu napisao sam dramu, a u osmom novogodišnju predstavu sa puno likova. Na kraju sam imao veliku izložbu, a ceo hodnik je bio ispunjen mojim crtežima. U Gimnaziji sam nastavio da negujem talenat. Profesori su umeli da mi zbog slikarstva progledaju kroz prste. Pravio sam ludosti, ali sa stilom. Današnja omladina to radi, ali bez stila.
Pre akademije upisali ste stomatologiju u Beogradu. Da li ste razmišljali da se time bavite?
– Mislio sam da ću biti primljen čim profesori vide moje radove, ali sam bio 33. na listi. Iz tog razloga sam upisao stomatologiju, koju nisam završio. Ono što sam voleo i što mi je kasnije koristilo bila je anatomija. Akademiju nisam zaboravljao ni sekunde i redovno sam pratio tamošnja dešavanja. Sa njom, za mene je počeo nov period. Otac mi je tada rekao: „Upisali smo te na fakultet da budeš čovek, a ti si se upisao u siromašne ljude”. To jeste definicija umetnika koje sam bio svestan, ali nisam želeo da odustanem.

U čemu ste pronalazili inspiraciju?
– U moje vreme carovali su apstrakcija, Pablo Pikaso, Mark Rotko, Emil Nolde i drugi. Ipak, opredelio sam se za fantastični realizam. To je dubok, integralan stil, koji zahteva veliku maštovitost, slojevitost i to je ono što me je privlačilo, jer svako umetničko delo sadrži bezbroj skrivenih značenja koja su dostupna samo pojedincima. Zato posmatrač mojih radova mora da se duboko zagleda u njih. Taj pravac zadržao sam do danas. Pokazalo se da je on postojan, dominantan.
Oslanja se na tradicionaliste Uroša Predića i Paju Jovanovića, ali i druge moje idole: Hijeronimusa Boša, Pitera Brojgela, Jana van Ajka, Albrehta Direra. Kao student sam bio buntovan i sa većinom profesora sam se posvađao. Sa 20 godina sam pročitao „Bibliju” i Igoove „Jadnike”. Od tada putokaz su mi Isus Hristos i Žan Valžan. Najviše razumevanja imao je moj profesor Miloš Bajić. Slikarstvo je učio od Petra Dobrovića, a usavršavao se kod Marka Čelebonovića. Bio je divan čovek, veliki umetnik i vrstan pedagog. Od njega sam puno toga naučio.
Pariz ste posetili nekoliko puta, a bili ste i kopista u Luvru. Kakav je utisak na Vas ostavio „grad svetlosti”?
– Konkurisao sam preko Pokrajine i Republike za razmenu studenata. Ponudili su mi Pariz i Rim. Odabrao sam Pariz. Tamo sam naučio mnogo toga. Video sam koliko se slikarstvo, posebno moj fantastični realizam cene. Utvrdio sam se kao umetnik, što ovde nisam mogao. Tokom boravka stanovao sam u britanskoj kući. Imao sam sobu, atelje mi je bio na tavanu, a hranio sam se u indonežanskom restoranu. Tri meseca sam radio u Luvru. Divio sam se najvećim remek-delima.
Naslikao sam veoma zahtevan portret francuskog kralja Fransoa prvog, delo Žana Kluea. Tada sam upoznao i Maju Volk sa kojom sam ostao prijatelj do danas. Družili smo se u pauzama sa čuvarima, u podrumima Luvra ručali smo najbolje makarone. Voleo sam kako peva uz gitaru. Uradio sam i njen portret i veoma mi je drag.
Po povratku iz inostranstva radni vek proveli ste u Zrenjaninu. Bili ste profesor na Visokoj tehničkoj školi (VTŠ), zaposleni u Pozorištu, sa kolegom Aleksandrom Kačarom držali ste likovnu sekciju. Po čemu pamtite to vreme?
– Na VTŠ-u sam predavao elemente likovnog izražavanja, crtanje i studije boja. Za te 23 godine uvek sam bio proglašavan najpopularnijim profesorom. Gledao sam da osim znanja od studenata, pre svega, napravim dobre ljude. Najdraže mi je kada me se i danas sete. Kroz Acinu i moju sekciju, za 40 godina, prošlo je nekoliko stotina mališana. Pojedine smo sklanjali bukvalno sa ulica. Slikar se ne postaje preko noći i to je težak, dug i mukotrpan posao. Leonardo da Vinči je rekao da se umetnik, pre svega, mora naučiti strpljenju. Od toga smo i mi polazili. Osim slikarskih, učili smo ih da sva stečena znanja primene u životu i prepoznaju umetnost u svemu što je oko nas. Neki su postali ozbiljni umetnici i arhitekte.
Sa druge strane, u Pozorištu sam radio sa brojnim rediteljima i glumcima. To je bila neverovatna produkcija i pravile su se kvalitetne predstave. Od 1981. kada sam se zaposlio izradio sam, što na Dramskoj, što na Lutkarskoj, više od 150 scenografija i scenskih rešenja. Pet su ponele festivalske nagrade. Najzahtevnija je bila „Zla žena”. Pomenuo bih saradnju sa velikanima kakvi su bili Egon Savin i Stevo Žigon, ali i Borislav Mrkšić, Srboljub Lule Stanković i drugi.
Ulazite u osmu deceniju života. Iza Vas je bogata karijera. Da imate mogućnost da li biste nešto promenili?
– Ne bih ništa menjao. Da se još tri puta rodim opet bih bio slikar. Na kantaru mog, kao i svačijeg života, bila su dva tasa – crni i beli. Mnogi su me kritikovali, osporavali, spletkarili. Ništa im ne zameram. Svi problemi koje sam imao, veliki i mali, imaju zajedničku rečenicu – nevaspitanje. Prijateljima, bez kojih ništa što sam uradio ne bi bilo moguće, do neba hvala. Spisak je ogroman i ne smem nikoga da preskočim. Pomagao sam koliko je bilo u mojoj moći i danas to činim. Moj moto je bio: „Čini dobro i dobrom se nadaj”. Zahvalan sam Gospodu što mi je dao sve što je potrebno i što je bila njegova volja. Svestan sam da moja linija života polako ide silaznim putem, ali kada se osvrnem više sam nego zadovoljan. Slikao sam svakodnevno, mnogo toga svesno propustio. Ne kajem se, jer je to bio moj izbor.
Svako umetničko delo pripada kulturi jednog naroda. Ono što predstavlja jeste večnost. To je ideja koja me još uvek drži da odlazim u atelje i slikam, a nadam se da me neće napustit do poslednjeg trenutka.

Miroslava Malbaški