Zaštititi i obnoviti postojeću kulturnu baštinu u gradu
Domaću umetničku scenu obeležili su brojni slikari, pisci, književnici. Možemo se pohvaliti orkestrima, horovima, muzičarima, operskim pevačima. Iz našeg grada potekli su i filmski reditelji, glumci, dramaturzi, scenografi, lutkari. Slavu Zrenjanina u poslednje vreme pronose strip crtači. Oblast koja je posebno značajna, specifična i jedinstvena i u kojoj imamo vrhunske predstavnike jeste vajarstvo.
Jelena Vasiljev karijeru vizuelne umetnice gradi u jednom od najlepših gradova Italije – Milanu gde je profesor umetnosti. Sa druge strane, Miloš Vasiljević rođeni je Novosađanin. Pre nešto više od decenije sa porodicom se preselio u Zrenjanin. Sa njima smo razgovarali o poslu, položaju umetnika, dešavanjima u zemlji i inostranstvu, ali i našem gradu.
Na čemu trenutno radite i šta je u fokusu Vašeg interesovanja? Miloš: Bavim se novim opusom u skulpturi. Izvodim ih u terakoti i kombinujem sa čeličnim elementima. Prate ih crteži velikog formata. Predstavljaju stranice svojevrsnog dnevnika u vidu beleški intimnih promišljanja tokom stvaralačkog procesa. Nije mi stran ni pedagoški rad. Pružio mi je uvid u potencijale i snagu koju nose deca. Vođen tom idejom, pokrenuo sam dugoročni projekat rekonstrukcije Aleje velikana u Karađorđevom parku, koja je tokom prethodnog perioda pokradena i devastirana. Jedan od osnovnih ciljeva je aktivno uključivanje predškolaca u kompletan proces. Prioritet je ideja povezivanja celokupne lokalne zajednice i razvijanje institucionalnog, ali i društvenog osećaja za prepoznavanje neophodnosti očuvanja kulturnog dobra. Jelena: Upravo sam privela kraju akademsku godinu i završne ispite. Paralelno sam prevodila na italijanski i izabrane pesme Matije Bećkovića koji je nedavno ovde boravio. Povod su bili Dani srpske kulture u Italiji, održani u Udinama, Vićenci i Trstu. Na manifestaciji sam i sama gostovala sa višestruko nagrađivanim opusom „Kad su takvi vukovi”, inspirisanim Bećkovićevom pesmom „Bodež”. Što se tiče mog umetničkog rada, nedavno je završena izložba „20th Gagliardi e Domke the show goes on” u Torinu – 20 godina postojanja galerije sa kojom sarađujem gotovo od prvog dana. Jubilej je obeležen velikim instalacijama reprezentativnih umetnika i stalnim postavkama značajnih razmera, budući da galerija raspolaže velikim i elegantnim prostorom, dostojnim jedne fondacije. Za tu priliku je na otvorenom prostoru trajno reprodukovana moja postavka iz Muzeja MACRO ex Mattatoio u Rimu iz 2005, kao i postavka crteža i livenih skulptura u centralnoj sali galerije na zatvorenom. Sve iz opusa inspirisanog pomenutom pesmom „Bodež”. Šta vas je opredelilo za poziv vajara i kako vam se danas čini status umetnika? Miloš: Moj otac je takođe vajar. U njegovom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi sam odrastao okružen skulpturama, tehnologijom materijala, alatima, mašinama. Oduvek sam imao potrebu da negujem i razrađujem formu, da kroz istraživanje kombinujem različite materijale i sagledavam odnose među njima. Nekako se na prirodan način otvorio put koji me je doveo do ovog poziva. Kada govorimo o trenutnom statusu umetnika, napomenu bih da je prethodni period istorije na ovim prostorima ostavio neizbrisiv trag i značajno umanjio kvalitet života. Društvo nije kontinuirano podsticano na razvitak estetskog doživljaja i sagledavanje kulture kao aspekta lične intelektualne higijene. Upravo to generalno edukativno i mentalno zanemarivanje je uticalo na nerazumevanje značaja konteksta umetnosti i samih stvaralaca iz svih oblasti. Institucionalna i profesionalna podrška je prisutna u centralizovanim i urbanim celinama isključivo nekoliko većih gradova u državi. Samim tim su umetnici upućeni na izmeštanje iz svojih sredina koje na taj način gube na autentičnosti i karakteru. Jelena: Moja baka je govorila: „Ajoj, što to učiš, sva ćeš se satrati, mogao te je deko svemu tome naučiti!”. Moj deko je imao zlatne ruke, bio je sjajan zidar. Moglo bi se reći i neškolovani arhitekta. Jednom je list „Zrenjanin” objavio moj školski rad na temu „Moj deda”, u kojem opisujem te njegove zlatne ruke. Kuća na moru, koju su on i moj tata sagradili od temelja do krova, i dan danas nema ni jednu pukotinu, nigde ne curi ni posle 50 godina. Sam ju je projektovao, i to na steni. Znači, bio je i umetnik. Moj tata, da je rođen u nekom drugom vremenu ili sredini, bio bi izumitelj. To je neizrecivo šta on sve ume, jednostavno genijalno. Umetnički savršeno. A još i slobodno, bez ikakve teorijske nadgradnje, sveže i originalno. Kuća mi je puna njegovih rukotvorina, a i duša. Dođe mi nekad da odem i patentiram neka njegova rešenja. Njegova majka, moja druga baka, bila je vrhunski majstor starih ženskih zanata (heklanje, necanje, šlinganje, rad na mreži, filcanje vune, štrikanje). I danas na prozorima vise njene zavese, prozirne i tanušne kao morska pena.
Moja majka je duboko verovala u kulturu i obrazovanje kao garanciju boljeg sutra, i uopšteno, boljeg sveta. Volela je književnost, umetnost, pozorište i muziku. Nikada nije imala umetničku karijeru, ali je nama dala tu priliku. U svemu nas je bezgranično podržavala, naoružala nas samopouzdanjem i iznad svega nam je prenela najjasniju poruku: da ništa neće imati smisla, ako ne budemo živeli život koristan i za druge, a ne samo za sebe. Iz svega toga nisam mogla a da ne postanem baš vajar, to nam je porodični gen.
Što se tiče statusa umetnika danas, mislim da on zavisi ponajviše od njega samog. Koliko će on sam uspeti sve to da izbalansira i ne završi u frustraciji okrivljujući ceo svet. Isto kao i status bilo koje druge profesije. Jedino što ima i jednu ogromnu privilegiju: od društva je autorizovan da bude drugačiji. Koliko pratite dešavanja u inostranstvu/Srbiji? Da li imate neka iskustva? Miloš: Konstantno ih pratim i aktivan sam na inostranoj sceni. Više puta sam izlagao u galerijama po Evropi i prisustvovao na internacionalnim umetničkim simpozijumima. Jelena: Trudim se da budem obaveštena o značajnijim manifestacijama, internet je veliki resurs. Naravno, mnogo toga mi sigurno promakne, ali to je prirodno. Sigurno pomno pratim sva dešavanja vezana za ljude koje volim i poštujem. Da li sebe vidite kao Zrenjanince i u budućnosti? Miloš: Ovde se bavim stvaralačkim radom i vidim sebe kao Zrenjaninca u budućnosti. Jelena: Ja sam i sada Zrenjaninka. Oduvek sam bila i biću! Ne mogu da budem ništa drugo. To je moj rodni grad, koreni, sećanja, mladost. Vidim bez problema sebe kao Zrenjaninku i u budućnosti! Ni ne želim da budem nešto drugo. Fizička prisutnost je samo detalj. Šta vam se dopada, a šta biste promenili u Zrenjaninu? Da li gradu nedostaju vajarska dela? Miloš: U Zrenjaninu žive divni ljudi i ovo je grad koji nosi velike potencijale za razvitak u svakom smislu, pa i u kulturnom. Mnoge ustanove kulture u našem gradu imaju dugu tradiciju i dosta ulažu u konstantan razvoj. Većina njih ima zavidan međunarodni rejting vidljiv u čitavom svetu. Smatram da je ključna saradnja i međusobno povezivanje svih tih pojedinačnih moćnih aspekata lokalne zajednice kako bi se dodatno pojačao kapacitet grada. Zrenjanin poseduje velik broj vajarskih dela, među njima se nalaze i veoma značajne skulpture i spomenici. Ono što nedostaje i na čemu treba intenzivno raditi je zaštita i revitalizacija tog kulturnog nasleđa. Takođe, treba promišljati i predlagati nove skulpturalne celine. Jelena: Volim sporost Zrenjanina. Volim Vojvodinu uopšteno, volim ravnicu u nedogled. U Zrenjaninu vreme jednostavno duže traje. Nigde drugo ne postoji taj osećaj. Da imam čarobne moći, promenila bih vodu. Sve ostalo može da ostane. Renovirala bih i sve prelepe stare zgrade, danas ruinirane. Kompleks Šećerane bih osposobila za kulturno-sportske aktivnosti. Napravila bih prostore za Bijenale Vojvodine. Svašta bih, da mi je. Najfascinatnija spomenička skulptura u okolini mislim da pripada opštini Žabalj. Rad je Jovana Soldatovića i posvećena je Šajkaškom partizanskom odredu. Od ranog detinjstva me je taj spomenik duboko pogađao. Tada nisam, naravno, znala za Alberta Đakometija i njegove čuvene skulpture žena koje stoje, ili čoveka koji hoda. Naša zemlja je oduvek bila puna izuzetnih umetnika i vajara, mislim da ne bi bio nikakav problem ispuniti grad vrednim delima.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i Edoardo Tomaselli
SVESTRANI STVARALAC
Miloš Vasiljević je rođen 1978. u Novom Sadu, gde je 2004. i 2011. diplomirao i masterirao vajarstvo na Akademiji umetnosti u klasi profesora Borislava Šuputa. Doktorand je završne godine studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Radi kao profesor na novosadskoj Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača. Od 2002. član je udruženja Likovnog kruga „Petrovaradinska tvrđava”, a od 2004. i SULUV-a. Učestvovao je u radu žirija na domaćim i stranim postavkama, konkursima i umetničkim manifestacijama. Priredio je deset samostalnih, a izlagao na više od 70 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
NAJBOLJI INOSTRANI UMETNIK
Jelena Vasiljev je rođena u Zrenjaninu 1976. Diplomirala je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti Brera u Milanu 2006, a 2008. magistrirala. Od 1995. do 1999. zaokružila je i kompletan program studija Klasičnih nauka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je više godina član reprezentacije Jugoslavije u karateu (kumite). Predstavljala je svoju zemlju na mnogim prvenstvima. Nakon bombardovanja, 1999, preselila se u Milano. Njeno umetničko istraživanje fokusirano je uglavnom na različita pitanja vezana za društvenu i političku dimenziju, ukrštanja i sukobe civilizacija, ljudske odnose i krvna srodstva. Pored brojnih samostalnih, učestvovala i na mnogim značajnim međunarodnim grupnim izložbama. Višestruko je nagrađivana, kako u Italiji, tako i u drugim državama. Za najboljeg inostranog umetnika u Milanu proglašena je 2015. Radovi joj se nalaze u privatnim i javnim kolekcijama širom sveta. Poslednjih 15 godina bavi se skulpturama, instalacijama, performansima, videom i fotografijom.
Na čemu trenutno radite i šta je u fokusu Vašeg interesovanja?
