Tu sam paorsku mudrost davno čula od mog dede: do Mučenika još kako-tako, a od Mučenika (40 mučenika u crkvenom kalendaru, Mladenci, 22. marta) – kao da maljem neko u zemlju udari, sve će izbiti. Pupoljci, travke, mladi listići… Nezadrživo je to.
Ne znam čiji je taj malj – Perunov? Torov? Varunin? Velesov? Svakako nekog jakog i važnog božanstva, jer preobražaj kome upravo prisustvujemo, zadivljujući je… Preko ograde gledam grane starog kestena u susednom dvorištu. Još sinoć su sve bile gole i sive, sad su gusto napupele. Za koji dan biće pune mladog lišća. Svedočimo možda najdramatičnijoj promeni u prirodi, koja se, štaviše, dešava svakog proleća: kada se mrtvo pretvara u živo. Zaista – treba izdržati toliku navalu života…
Ni mi, sa nagomilanim iskustvom godina i godina, nismo spremni, nemamo uvek dovoljno životnog kapaciteta da lako prebrodimo taj prolećni prelom, ni zdravstveno (raste pritisak, tahikardija, boli ovo, boli ono), možda ni mentalno, jesmo li u stanju da sve to u potpunosti razumemo? A kamoli mlad čovek koji tek stupa na životnu scenu, i treba da se nosi sa pritiskom hormona, čije mehanizme ni nauka nije sasvim razjasnila. Ove godine, kada je sve zatvoreno i zabranjeno, to je pogotovu teško.
Veoma me je potresla reč poznatog lekara, pedijatra dr Tomislava Stevanovića o tome koliko protivpandemijske mere zaključavanja pogađaju tinejdžere. Oni su u uzrastu kada moraju da izlete iz porodičnog gnezda i potraže društvo i potporu sebi sličnih. Moraju – takav je večni i neizbežni sled stvari – a ne mogu, ne dozvoljava im se nikud da mrdnu…
Držite to na umu kad razgovarate sa svojom decom. Uoči ovog proleća, neka od njih nisu izdržala Velesov malj. Slomila su se.
