Svaki beg iz urbane svakodnevice u prirodu je dragocen. Peške ili biciklom može se kroz livade, šume, po brdima i planinama. Ipak nestvarno je iskustvo kada se nečujno klizi po vodi, između lokvanja, ispod vrba. Zavlačeći se u uvale gde ljudska noga nije kročila može se, ne remeteći ga, iz neposredne blizine videti živi svet. To omogućava plovidba kanuom.
Ovaj novi način uživanja u prirodi promoviše Velibor Mitrić iz Banatskog Despotovca. Pomenutim plovilom preveslao je, kako kaže, pola Srbije – Zaovine, Perućac, Dunav, Tisu, Savu…
– Draž ovog čamca jeste da se lako vesla i da može mnogo toga njime da se obiđe. Donosi osećaj slobode, to je kao da lebdite nad vodom – predočava Mitrić.
Želeći da to iskustvo podeli sa drugima, on već dve godine organizuje plovidbe Tamišom u unikatnim drvenim kanuima koje sam izrađuje. Time je Banatski Despotovac načinio centrom kanu kulture u Srbiji.
SAMOUKI MAJSTOR
Do Veliborove radionice, u dvorištu njegove kuće u ovom selu, dopire cvrkut ptica.
– Imam ovde i odgajivačnicu papagaja – objašnjava naš sagovornik dodavši da, uprkos uspešnom uzgajanju ptica, namerava da ih proda kako bi potpuno mogao da se posveti kanuima. Velibor je navikao da pristupa veoma posvećeno svemu čime se bavi. Tako je, igrajući fudbal u mlađim danima, stigao do prve lige sa „Proleterom”. Pre tri godine počeo je iz hobija da izrađuje kanue, a danas ih prodaje i u Švajcarskoj.
– Kada uzmem nešto da pravim, biće to tako da se ne postidim – veli naš sagovornik.
O izradi plovila učio je od ljudi iz Kanade i Severne Amerike (predeo oko velikih jezera) i to putem interneta.
– Sva sreća u Jutjub, danas je 21. vek – kucam i gledam. Planove i knjigu o izradi kanua naručio sam iz Kanade – objašnjava Velibor.
Kanue izrađuje od drveta prve klase koja nemaju čvorića, kao što su japanski bagrem (sofora), pareni orah ili jela. Sve počinje rasecanjem dasaka kako bi se dobile dugačke, tanke lestvice od kojih se sklapa plovilo. Zatim sledi plastifikacija epoksi smolom i na kraju lakiranje.
Jedan kanu, prosečne težine tridesetak kilograma i dužine oko pet metara, može se završiti za dva i po meseca ako radi svakodnevno četiri ili pet sati, procenjuje naš sagovornik.
Plovila koja pravi jesu malo skuplja za ovdašnje tržište, ali kupaca ima. Vrednost kanua jeste u tome da pružaju jedinstven ugođaj pri plovidbi, objašnjava Velibor.
– I „golfom” i „stojadinom” odeš od tačke a do tačke b, ali „rols rojs” je „rols rojs”. Moj kanu je pogodniji za upravljanje i lakši od plastičnog, a osim vrhunske upotrebne, ima i umetničku vrednost – ističe kanu majstor iz Despotovca.
KAO PLANINSKA REKA
Kada se zainteresovao za veslački turizam, Velibor je uočio da je u Srbiji u ponudi samo iznajmljivanje plastičnih čamaca kojima se vesla od jedne do druge lokacije. Zato je rešio da na Tamišu organizuje jednodnevne izlete, gde će gosti moći da biraju kada će na vodu, a kada će se odmarati.
Sredio je kamp na šumovitoj obali reke, dva kilometra od sela, vodeći računa o tome da ne remeti okolnu prirodu. Terasu i drvene klupe je napravio od greda stare kotarke, a za odbijanje komaraca koristi sredstvo koje nije štetno ni za ljude ni za vodene organizme.
U kampu je tiho, a očima gode sve moguće nijanse zelene boje. Leti je ovde i desetak stepeni svežije nego u gradu, tvrdi Velibor. Na jesen je u prvom planu šarenilo krošnji koje se ogledaju u vodi, netipičnoj prozirnoj za ravničarske reke.
– Tamiš je bistar i miran. Nema virova zahvaljujući brani u Tomaševcu. U proleće, kada se tope snegovi sa Karpata, podseća na planinske reke. Ne protiče ni kroz jedan veći grad, u njega se ne izlivaju industrijske vode i kanalizacija. Mnogi ne znaju da u Tamišu ima rečnih meduza, koje žive samo u čistoj toploj vodi, kao i rakova – priča naš sagovornik.
Zbog ovih karakteristika reke, plovidba kanuom je bezbedna, a nije ni naporna. Na prvom mestu je uživanje, a ne pređeni kilometri, ističe Velibor. Sve goste obuči veslanju, a zarad potpune sigurnosti obezbedi im i gumene prsluke, kao i slamnate šešire kada upeče sunce. Navodi da se do sada se niko nije prevrnuo iz čamca.
PITE ZA GOSTE
Za dve godine, koliko postoji, za kanu kamp u Banatskom Despotovcu pročulo se i van granica lokalne sredine. Ovde su dolazili poslovni ljudi na „tim-bildinge” (okupljanja radi jačanja timskog duha), slavili su se rođendani, a kamp je bio i mesto gde se dovedu gosti iz drugih gradova i država kada posete ove krajeve.
– Bili su mi lovci iz Nemačke, Austrije, sa Kipra, zatim službenice jednog ministarstva. Imao sam grupe za koje je trebalo obezbediti i hranu, pa sam angažovao ljude u selu da naprave roštilj i pite. Banatski Despotovac je poznat po „Pitijadi” – priča Velibor.
Smeje se kada se seti kako je jednu grupu posetilaca taksista u potrazi za kampom odvezao na suprotnu obalu Tamiša. – Morao sam po njih da idem kanuom!
Čini se da je Velibor despotovačku obalu Tamiša i plovidbu kanuom kao vid aktivnog odmora sam ucrtao u mapu znamenitosti srednjeg Banata. Veli da su ga nadležni iz Turističke organizacije (TO) Zrenjanina lepo dočekali kada im je doneo promo-flajere. Zajedno su gostovali u programu „Šarenica” na RTS-u, a turizmolozi su obećali da će promovisati kanu kamp na sajmovima.
Na Veliboru ostaje da nastavi da sam održava krivudavi poljski put od sela do obale, da bude koliko-toliko ravan, da kosi žbunje da bi ogrebalo kola. Dobro bi došla i biciklistička staza – ali ne može čovek sve sam.
SIMBOL KANADE
Plovidba kanuom još nije zaživela u ovim krajevima kao biciklizam ili šetnja planinama, zaključuje Mitrić.
– U Kanadi je kanu kultura veoma raširena. Imaju muzej i nacionalni dan ovog plovila zato što je ono ekonomski pomoglo stvaranje Kanade. Nije bilo puteva, pa su kanadski starosedeoci prostor ispresecan jezerima i rečicama prelazili kanuima i tako trgovali krznima – rekao je naš sagovornik.
