Ne, nisam dobro čula, nemoguće… Vest koju novinarka izgovara na početku „Beogradske hronike”, u petak, 19. februara, ne prihvataju ni uši, ni glava, ni srce! Ne, panonski mornar nije otplovio… Ne mogu da zaustavim suze, on je u mom srcu, a u mojoj glavi ringišpil svih Đoletovih koncerata zaliva tuga…
Kako da smrt otme Đoleta? Kako da ne diše, da ne peva, da ne govori, da se ne smeje. Kako Đole da bude – uspomena? Kako uspomena da bude onaj čarobnjak sa kojim sam se upoznala u nekadašnjem Domu mladosti kada je njegove koncerte organizovao Miša Kozarev. Đole, legenda, običan, spontan, jednostavan čovek. Kako živ čovek da bude – uspomena?
Nije krio uzbuđenje zbog podrške publike u Bečkereku. Na kraju krajeva, kako može da bude drugačije u gradu njegove ljubavi, njegove Olivere. Bilo je koncerata u Novom Sadu, Beogradu, Budvi, ali onim bečkerečkim Đole se najviše radovao. „Al, bogami i strepim, šta će reći rodbina” – umeo je da se našali. A rodbina iz Zrenjanina ga je pratila… „Evo mojih Bečkerečana”… dočekivao nas je na koncertima.
Šarmer, pun energije, nade u budućnost, sa osmehom i onda kada mu baš nije bilo do smeha, jer nekima nije bio po volji, a ni njegova pesma, a ni priče koje je voleo da priča…
Pričao je o srećnom trenutku kada je sreo Oliveru, kada se zaljubio, kada joj je zviždao pod prozorom Studenjaka u Novom Sadu, o onom pozivu iz Umaga, kada je „doleteo” do Bečkereka i kada je devojka rekla: „da”.
Đorđe Balašević je dobitnik Nagrade „Todor Manojlović” zrenjaninske Biblioteke za moderan umetnički senzibilitet. I to je bio emotivan susret, kao i onaj kada je u zrenjaninskom Pozorištu bila promocija njegove knjige „Dodir svile”. I tada su uspomene oživljene i plakali smo zajedno sa Oliverom, koja je na pozornici isplakala sve zrenjaninske godine…
Pamtim susret ispred gradske kuće koji se dogodio uoči jednog od Đoletovih koncerata kada je tadašnji gradonačelnik Zrenjanina dr Mileta Mihajlov želeo da nas upozna. „Hoćete da ja Vas upoznam sa našom Brankom” – uzvratio je šeret… U „Dodiru svile” mi je napisao posvetu: Branci…
Bio je hrabar. „Samo da rata ne bude” pevao je iz srca, a nisu mu svi aplaudirali. A i kako bi kada je sve grmelo i kada se Jugoslavija raspadala… A on je ovih dana spaja uspomenama… Od grada do grada – Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju, Makedoniju. I svi uglas poručuju: „Računaj na nas”. Živ si i živi smo…
To, što ti palimo sveću, to je samo da razvejemo tvoju svetlost… Nikada mesec neće ti zavejati trag. Jer, tvoj trag je svetlost.
Zrenjanin žali za panonskim mornarom. U gradu gde je održao brojne koncerte i iz kojeg su obožavaoci Đorđa Balaševića odlazili na njegove koncerte i u druge gradove, u subotu, 20. februara, odata je pošta preminulom muzičaru, pesniku, zabavljaču, kompozitoru, glumcu, reditelju, večnom momku koji je želeo samo jedno – da voli i da se volimo…
POŠTOVANJE VOLJENOM ĐOLETU
Zrenjaninci su kraj knjige sećanja na Đoleta ostavili malog belog zeca, bele ruže i ruzmarin. Ono o čemu je pevao, sa čim je umeo da nas razneži, obodri, takne, ujedini sve generacije, vere, poziciju i opoziciju, istomišljenike i neistomišljenike, emotivce i drvenaše, razumne i budalaste, vernike i nevernike, hrabre i bojažljive, kolerike i melanholike…
A sa razglasa Kulturnog centra Zrenjanina, kao u onim noćima kada je punio salu na svojim koncertima i kada mu Zrenjaninci nisu dali da ode sa pozornice, zasipajući ga aplauzom, on je ponovo pevao „Odlazi cirkus iz vašeg malog grada”, „Ringišpil”, „Život je more”…
RADE ŠERBEDžIJA: BIO JE JEDINSTVEN
– Đorđe Balašević je imao osobinu da u najtežim trenucima okreće stvari, smeška se našim slabostima, tugama, nesrećama na jedan životni način. Treba slaviti duhovitog, jedinstvenog i božanstvenog čoveka koji je napisao najlepše pesme o našim ljubavima, najnežnije stihove o našim detinjstvima, najtužnije rime o našim tugama i nevoljama i najsmešnije bećarske i bekrijske stihove o našim mentalitetima uključujući i samoga sebe. Bio je veliki pesnik, i što je najvažnije, neviđeno hrabar čovek. U vreme rata i užasa stavio je sebe i svoju porodicu na bubanj da bi rekao istinu. Prozvao je užasne političke lidere sa svih strana koji su bili krivi za sve što se desilo našem narodu, njegovom narodu, narodu publike kojoj je pisao najdivnije stihove. Zbog toga je za ostrašćene nacionaliste postao čak i na neki način upitan čovek kojem se ta hrabrost zamerala. Ali, na sreću, više je onih koji su mu se divili i koji su ga obožavali. Sinoć sam vidio njegovu publiku u Zagrebu. Bilo ih je na hiljade oko Hrvatskog narodnog kazališta, pevali su njegove pesme i napisali „bećarac” na ćirilici, kao u njegovim stihovima. Rasplakao sam se zbog te mladosti, naših unuka koji su njegova publika i koji su jedina šansa da naš narod ostvari sretniju zemlju i budućnost o kojoj je Đole sanjao – rekao je glumac Rade Šerbedžija, a prenela TV „Prva”.
