Laste su otišle, jutra mirišu na jesen… Prošli su i „Dani piva”. U vreme dok nastaju ovi redovi još nisu razmontirane sve skalamerije, a i granit na glavnom trgu je još muzgav od prosutog piva ili čega već.
„Dani piva” imaju već lepe godine, 32, ima se, može se… Ako mene ko pita (a ne pita me), ja tu gradsku svetkovinu u čast tečnog hleba, kako bi rekli pesnici, „volem, i to je fakat”. Sad dolazimo i do onoga – dani posvećeni pivu, a Zrenjaninska industrija piva već godinama ne radi. E, tu se čovek malo zamisli, ali… Veza upravo minulih „Dana piva” sa Pivarom je, recimo, ta što je u njenom dvorištu bio parking za posetioce manifestacije!
Zrenjaninskog piva više nema, nešto se najavljuju kao mini pivare, ali nikada to neće biti to što beše. I tako, „Dani piva” bez svoje Pivare… Nekako dođe i opravdavajuća i olakšavajuća okolnost za Gorana Bregovića što je na početku koncerta u petak pozdravio – Zaječar. Jer, zaječarsko pivo se točilo ovih dana u gradu na Begeju, verovatno ga je i Brega pio, pa ko veli čovek – valjda sam u Zaječaru, jer o pivu je reč. Usput, najavljeno je da će gostovati „Bijelo dugme”, a bio je to zapravo onaj orkestar za svadbe i… a sve pojačano Alenom i Tifom. Tako da sam ja otišla na Žitni trg i slušala „Atomsko sklonište”. Slušala sam i Vlatka, naravno i Zrenjaninsku filharmoniju…
Nisam više znala kud sam pošla i gde sam došla. Pivski dani bili su krcati događajima, za sve ukuse, za sve generacije, stvarno je grad tih dana razbio maler koji ga prati „da je mrtav”. Ali, ona preglasna muzika kraj pešačkog mosta, ono okretanje jagnjića i prasića na ražnju, bacanje pivskih čaša i flaša na cvetne površine – ne, nikako…
Sad, da vidimo gde sve treba popraviti uličnu rasvetu, gde zakrpiti rupe na putu ili asfaltirati pešačke staze… I, naravno, kad će zdrava voda…
