Jedina stvar gora od psovanja bila bi zabraniti ga – kaže filozof Predrag Krstić
Najmlađi shvataju da psovka izaziva brzu i intenzivnu reakciju odraslih, pa njome mogu manipulisati u cilju privlačenja pažnje – kaže Radmila Radojković
Da je psovka kao izraz srpske dobrodošlice ikoga uvredila, stranci se danas verovatno ne bi u čudu raspitivali ko sve može da se nađe na spisku po kojem se psuje. Kakva je veza između priča koje nas apsolutno ne dotiču sa bolovima koje gotovo instinktivno osetimo u pojedinim delovima tela („Ma boli me… za to”), samo je još jedna u nizu enigmi koje oni ne mogu da pojme.
Stariji kažu da se na banatskom selu nekada gotovo i nije psovalo (vrhunac je bio „Zmaj te kid‘o” i „J… te šinter”), ali da se i to vremenom promenilo, pa su „ružne reči” zavladale svakodnevnim govorom.
Oni najzainteresovaniji za „psovački fond“ pozivaju se na „Srpski rečnik“ Vuka Stefanovića Karadžića iz 1818. godine, u kojem je sakupljen veći broj glagola koji počinju na „j“. Fakat je da su one važan deo našeg identiteta i danas.
Američka autorka Natali Engier smatra da psovanje predstavlja opšteraširen ali potcenjen oblik „menadžmenta besa“. Sa druge strane, prema nekim istraživanjima, izražena sklonost ka psovanju doprinosi da socijalni status osobe sa takvim navikama bude loše ocenjen od drugih individua.
-Psovka predstavlja otpuštanje psihičke i nervne struje, kao punokrvnom puštanje krvi – kaže profesor Predrag Krstić sa beogradskog Instituta za folozofiju i društvenu teoriju, au tor knjige „O psovanju“. Prema njegovom mišljenju, jedina stvar gora od psovanja bila bi – zabraniti ga.
-Sve društva su tabuizirala određene reči. Kada se pomenu u nekoj medicinskoj terminologiji, onda je to „u redu“, a kada ih kažete kolokvijalnim jezikom, odjednom su nedolične. Osnovna teza moje knjige jeste da nema ružnih reči, već da kontekst čini reč ružnom – rekao je Krstić na nedavnoj tribini u Kulturnom centru Zrenjanina.
On psovanje Srba tumači hajdučkim instinktom. Smatra da nije moglo baš mnogo da se uradi protiv Turaka nabojnom polju, ali su zato psovke otvorile jedan potpuno novi prostor za manevrisanje.
-Gospoda se ranije nije služila psovkama. Jedno od mogućih tumačenja ove promene bilo bi da seu psovke predstavljale bunt protiv vlasti i da su svedočile o slobodi. Pa makar samo govornoj slobodi u nedostatku stvarne – kaže Krstić.
Nekada su psovke povezivane sa ljudima iz marginalizovanih društvenih grupa. Danas se često može steći utisak da je i najobrazovaniji sloj našeg društva proveo izvesno vreme u „školi za kočijaše“.
Sociološkinja Radmila Radojković, zaposlena u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“, drži da je psovanje svojstveno svima bez obzira na socijalno poreklo ili nivo inteligencije.
-I pored toga što su psovke masovno ušle u upotrebu i time dobile status tabua, decu i dalje vaspitavamo da ne psuju (jer su to „ružne reči“ i jer „to nije lepo“). Bez obzira na roditeljske napore, decu ne možemo sprečiti da nauče psovke, ali ih možemo sprečiti da prepoznaju socijalni kontekst u kome su one više ili manje prihvatljive – kaže Radmila Radojković i dodaje: -Psovanje kod tinejdžera predstavlja oblik ulaznice u svet odraslih (poput ispijanja kafe i pušenja cigareta). Psovanjem se ventiliraju i zahtevne emocije koje adolescencija nosi.
Naša sagovornica naglašava da se ova pojava kreće na skali od krajnje bizarnog do nesvakidašnje duhovitog, te da su, kao i u svemu, ključ treba naći u umerenosti.
-Naša verbalna maštovitost, tako dobro demonstrirana u smišljavanju i upotrebi psovki, mogla bi da se dalje usavršava i u nekom drugačijem fondu reči – izričita je Radmila Radojković.
