Slavu Grada na obalama Begeja pronosili su brojni slikari, pisci, muzičari, horovi, sportisti. Pre deceniju i po u njemu je rođen i „Stripolis”. Tako je Zrenjanin, zahvaljujući ovom jedinstvenom festivalu, postao ozbiljan centar devete umetnosti. Iznedrio je mnoge ovdašnje autore, i ugostio velika imena domaće i evropske strip scene.
Pokretač ove ideje je akademski slikar mr Branko Đukić (1966). Još kao srednjoškolac prve profesionalne korake načinio je objavljujući radove u Omladinskoj štampi.
Završio je novosadsku Akademiju umetnosti u klasi Jovana Rakidžića, a magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti pod mentorstvom Slobodana Roksandića. Član je ULUS-a i ULUPUDUS-a. Predstavio se na brojnim samostalnim i grupnim izložbama. Predavao je likovne predmete u EGŠ „Nikola Tesla” i Ekonomsko-trgovinskoj školi „Jovan Trajković”. Danas je zaposlen i u srednjoj školi za dizajn ,,Bogdan Šuput” u Novom Sadu. Nije mu stran ni humanitarni rad, te se od samih početaka odaziva pozivu kompanije „UM-ING” (Umićević inženjering) i punih deset godina učestvuje u radu tamošnje slikarske kolonije. Šta Vas je inspirisalo da se upustite u priču zvanu „Stripolis”? Gde je on danas u odnosu na početke?
– Te davne 1984. u Vinkovcima se prvi put održavao festival Jugoslovenskog stripa, koji sam sa zadovoljstvom posetio. To malo mesto je nekoliko dana bilo stecište svih bitnih protagonista eks JU strip scene. Od velikana poput Đorđa Lobačeva i Julesa Radilovića, preko eminentnih izdavača do publike koja je doputovala iz raznih krajeva Jugoslavije. Bilo je to vreme socijalizma i manifestacija ovog tipa je bila egzotična i novost u tom sistemu. To je bio trenutak kada sam pomislio, zašto se ovako nešto ne bi organizovalo i u Zrenjaninu. Verovatno je ta moja želja bila toliko jaka da se mnogo godina kasnije i obistinila. Spletom okolnosti sam sa Kulturnim centrom ostvario saradnju na tu temu. U početku je sve krenulo skromno, da bismo za ovih 15 godina uspeli da napravimo neku vrstu brenda i kroz programe koje nudimo zainteresujemo javnost za strip. Šta planirate sada, a šta za 2025. kada Zrenjanin biva Nacionalna prestonica kulture?
– Ovogodišnji festival će se održati od 19. do 22. septembra. Biće posvećen našim eminentnim režiserima, književnicima, muzičarima i slikarima. Govoriće kako ih je poetika stripa formirala i uticala na njihova dela. Nadam se da će nam ova titula doneti i veće finansije, kako bismo mogli da ostvarimo sve što sam zamislio, a moje ideje su uvek maksimalističke. Ono što mogu već sada da kažem je da ćemo učiniti sve kako bi taj događaj ostao u pamćenju, prvenstveno zbog dolaska bardova svetskog stripa u naš grad. Trebaće mnogo snage i truda da se ostvari ovakva kulturološki pažnje vredna manifestacija. Za takav poduhvat, pored radnika iz kulture, potrebno je angažovati i ljude iz drugih sfera. Uspeo sam da odgovorim istom izazovu 2022. u Novom Sadu, evropskoj prestonici kulture. Mislim da ću to naredne godine uspeti i u svom gradu.„Stripolis” je uz Vas iznedrio Mirka Čolaka, Stevana Subića i druge autore. Takođe, u naš grad je doveo zvučna imena poput Jugoslava Vlahovića, Branislava Baneta Kerca, Rajka Miloševića Gere. Kako na to gledate?
– Bitno je da kreativni ljudi dolaze i prenose svoja iskustva na mlade generacije pred kojima je karijera. Ta interakcija je, za ovih deceniju i po, dala i rezultate kroz jako zanimljive radove mladih autora, koji su kao deca stasavali na festivalu. Sada, već kao formirani crtači, od svog posla zarađuju za hleb. Da li pored stare garde stripofila postoje mlade nade koje će naslediti Vaše ideje?
– Naravno! Tu su klinci koji će ići dalje i na svoj način nositi ono što smo mi započeli… jer na mlađima svet ostaje… Kao svestrani stvaralac kako gledate na ovdašnju umetničku scenu uopšte? Šta joj nedostaje i šta (ne) treba popraviti?
– Neosporna je činjenica da se u Zrenjaninu rađaju i žive izuzetni talenti. O tome govore dela generacija koje su prethodile mojoj, ali i radovi onih koji dolaze. Ako bi se scena svodila samo na kvalitet likovnih radova nastalih u poslednjih 100 godina, mogli bismo reći da je ona solidna. Ukoliko bismo se upitali kakav je podsticaj sredina, davala umetnicima, mnogo sam manji optimista. Takođe, upitan je i mentalitet samih stvaralaca, koji je još uvek „socijalistički” i zasniva se na nekakvom imaginarnom očekivanju pomoći od države. Letos sam se vratio iz Londona gde je ta borba za opstankom mnogo surovija nego ovde, verovali ili ne. Ipak, verujem da će nove generacije postaviti stvari na svoje mesto, ali za to je potrebno mnogo vremena.
Kako mladi danas gledaju na likovno i na umetnost uopšte? Da li su im potrebni?
– Jako je bitan pristup profesora, kako nastavnom predmetu tako i učenicima. U školama gde je likovno opšteobrazovno, moj princip podučavanja dosta je slobodniji. U „Bogdanu Šuputu” predajem klasično crtanje i slikanje. Polaznike učim da transponuju viđeno i zadrže originalnost, ne samo u rukopisu već i u doživljaju. Pored sveg znanja iz umetnosti, pokušavam da im unesem i stvaralačku energiju. Kod njih postoji mladost, nova viđenja… Koliko oni uče od mene, toliko i ja od njih, verujte. Baš sam srećan što radim ovaj posao. Šta najviše nedostaje današnjim generacijama? Stiče se utisak da su neretko nezainteresovane, bahate i bez poštovanja osnovnih pravila. Takođe, svedoci smo da su profesori „mete” i da je sve više nasilja u školama.
– Mislim da je vaše pitanje suviše inspirisano poslednjim tragičnim događajima… Problem o kojem govorite jeste rezultat višedecenijske nebrige i pogrešnog vaspitanja i odrastanja mladih naraštaja. Ipak, ne bih mogao da se složim sa konstatacijom da su deca nezainteresovana i bahata. Ima i takvih, ali oni su u manjini. Njima je možda pomoć najpotrebnija. Rad u prosveti ne iziskuje samo korektno predavanje gradiva, već i hrabrost u suprotstavljanju pred problemima koje pominjete. Ta stavka nije u opisu radnog mesta, ali je postala jako bitna.
Ako sam išta naučio u stripovima to je da se ne plašim huligana i njihovih mentora, nigde, pa ni na tako osetljivim mestima kao što su zbornice, učionice i školska dvorišta. Tu borbu za pravičnost osećam kao svoju dužnost prema svim poštenim prosvetarima i deci koju treba izvesti na pravi put.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan D. Njegović i radovi mr Branka Đukića
„Stripolis” je uz Vas iznedrio Mirka Čolaka, Stevana Subića i druge autore. Takođe, u naš grad je doveo zvučna imena poput Jugoslava Vlahovića, Branislava Baneta Kerca, Rajka Miloševića Gere. Kako na to gledate?
