Mediji pišu da je „Gugl” konstruisao naočare koje zvuk pretvaraju u svetlost, tako da nam se, na primer, muzička kompozicija pred očima prikazuje i kao spektar boja. U tom članku našla sam i podatak da naše uši čuju 9-10 oktava (klavir proizvodi sedam oktava), dok su nam, s druge strane, oči osetljive na svetlost između frekvencija od 400 i 790 teraherca, što zapravo nije, kažu, nijedna oktava… Mi smo, dakle, bića koja mnogo bolje i više čuju, nego što vide.
To znači da je strategija opstanka vrste morala biti zasnovana prvenstveno na sluhu, manje na vidu. To iskustvo smo nekako smetnuli s uma zbog toga što je današnja civilazica u najvećoj meri vizuelna. Držim da se prvo veliko pomeranje akcenta sa čuti na videti dogodilo sa pronalaskom pisma i njegovim uvođenjem u opštu upotrebu, a sa moćnim tehnologijama za prenos slike na daljinu, kakve danas imamo, potcenili smo značaj slušanja u korist gledanja. Pa smo zaboravili da je, u čovekovim zajednicama primarne usmenosti (pre pojave pismenosti), takoreći ukupna težina društvene komunikacije počivala s jedne strane na govoru, s druge strane na čuvenju.
Takvu situaciju imali smo, u stvari, u doglednoj prošlosti. Zato nije neočekivano što je glagol čuti umešan u nastanak veoma važnih reči u slovenskim jezicima. Eto: čovek – na veliku starinu ove reči ukazuje već i to što ona nema množinu, nego se plural iskazuje sasvim drugim oblikom (ljudi)… I čovek i čuti imaju vrlo uzbudljivu, razgranatu, a delimice i prepletenu prošlost, na čijem početku, kako tvrdi Petar Skok, stoji indoevropski koren qeu- sa značenjem paziti na nešto. Taj pretpostavljeni qeu- svašta je posle dao, između ostalog i internacionalnu reč (iz keltskog) klan, naše član, čeljad, a i čudo (ono što se pročulo), ali to je duga i zamršena istorija. Nije mi, međutim, teško da zamislim, na nekom prapočetku, jedan coktavi glas (jezikom o nepce, c,č,k) koji je služio za javljanje i međusobno prepoznavanje (noćnih) čuvara (takođe u vezi sa čuti). Važna funkcija klanovskih čuvara otvorila je put za postanak i takve reči (u slovenskim jezicima) kao što je čovek. Ona i do danas čuva temeljnu vrednost sluha i govora, iz vremena kada glagol čitati nije imao današnje značenje, nego brojati. Ali, to je druga priča…
