Bilo je to – davno. U gradu, naravno. Kada je još vladala fiksna telefonija, po gradu su se pojavile „halo” govornice. To je značilo da ne morate samo na poštama da se zavlačite u kabine, birate broj do besvesti, ili da, u još davnijoj prošlosti (mal` ne napisah budućnosti), čekate da vas pozovu, pa ulazite u telefonsku kabinu i ostvarujete vezu sa svetom.
Da ne idemo dalje.
Uglavnom, još dok su bile korisne, a pojavile su se kasnih devedesetih godina, na „halo” govornicama su razbijana stakla, pa zamenjivana, pa tako u nedogled. Bile su korisne, više nije bilo žetona, nego kartica i moglo je da se priča po sasvim pristojnoj ceni. Po naseljima su bili i žuti poštanski sandučići, krcati pred novogodišnje praznike…
Toga svega nema. Sve manje je pisama, sve više je poruka, sve manje je telefoniranja putem fiksnih naprava (bile one i bežične), ne vidim nigde žute kutije za pisma…
Inače, još 13. novembra 1892. godine u Velikom Bečkereku osnovana je i prva telefonska centrala i imala je 53 pretplatnika. Godine 1919, u Kraljevini SHS, ovde je bila jedna od devet poštanskih direkcija.
Sada, zbog bahatih sugrađana, ostale su uglavnom samo metalne konstrukcije nekadašnjih javnih „halo” govornica i ne znam da li je u gradu ostala ijedna neoštećena. Valjda jeste, u poplavi mobilnih i pametnih telefona…
Na onima koje više ne služe svrsi, sada stoje razni oglasi. Tu već može svašta da se pročita. Gde da kupite domaću rakiju, očišćene piliće „na veliko”, „duksove”, a u poslednje vreme, preko svega toga lepe se i parte.
Tako, s jedne strane, savremeni uslovi komunikacija „zatvaraju” one sisteme koji su tehnički „prevaziđeni”, a, s druge strane, imate pojavu da se oglasi lepe na uništene halo govornice, na bandere, drveće, gde god… Tako se u 21. veku obaveštavate putem oglasa ispisanih rukom na listu papira i o humanitarnim akcijama, o sezonskim poslovima (aktuelni su branje jabuka i lešnika), o poslovima u Slovačkoj, i gde se šta može pazariti.
Eto, to su naši gradski kontrasti, za uspomenu i dugo sećanje.
