Moramo praviti introspekciju i otkrivati svoje želje, što je teško kada si mlad – kaže dramski umetnik
Televizijska serija „Vere i zavere”, rađena po istoimenom romanu Aleksandra Tišme, u režiji Ivana Živkovića, zagrejala je publiku 13. marta, kada je prva epizoda premijerno emitovana na prvom kanalu Radio-televizije Vojvodine.
Radnja romana smeštena je u novosadski milje, a Tišma je na prepoznatljiv zreo, oštar i beskompromisan način opisao četrdesete, pedesete i rane šezdesete godine 20. veka.
U sjajnoj glumačkoj ekipi koju, između ostalog, čine Mira Banjac, Mira Furlan, Nebojša Dugalić, Goran Bogdan i Nina Janković, našao se i Ivan Đorđević, mladi glumac zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Sa njim razgovaramo o trenutnim angažmanima, položaju glumca i sličnostima i razlikama glume pred kamerama i pozorišnom publikom.
Ko je Milan Stepanov koga glumite u seriji? Možete li reći nešto detaljnije o projektu čiju produkciju potpisuje RTV?
Prvi put sam se susreo sa tim kapitalnim delom, sa „Verama i zaverama” koje oslikavaju ozbiljan vremenski period od pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Serija je usredsređena na šezdesete godine kada se glavni protagonisti ponovo susreću. Sve te istorijske (ne)prilike razdvojile su ljude koji su pre tog rata živeli zajedno. Lik koji ja tumačim deo je mladalačke ekipe. On postaje „žiroskop” svih tih dešavanja i na konto tog prijateljstva pokušava da stvari vrati u normalu, ali mu to ne uspeva.
Sada, nakon što je serija puštena u etar, kakvi su vam utisci? Zabeležena je velika gledanost…
Da, upravo zbog velikog interesovanja RTV je gledaocima omogućio odloženo gledanje. Kada prođu reprizni termini, epizoda se može pogledati na sajtu RTV-a. Sala je bila prepuna na promociji u „Sinepleksu” u Novom Sadu. Primetio sam da su svi prisutni bili pod dubokim utiskom. Neskromno ću reći da smo sa produkcijom RTV-a i produkcijskom kućom „Playground” uradili jedan ozbiljan projekat. U poslednjih 15 godina naša televizija je posegla za amerikanizacijom „polusitkom serija”, što je u jednom trenutku uzelo maha. Uspeh serije „Vere i zavere” je u tome što je zasnovana na literaturi koja se pretočila u ozbiljan scenario za 12 jednočasovnih epizoda. Drago mi je što se RTV odlučila za takav potez i što je posle dvadesetak godina vratila igrani program.
Glumci se sve više pojavljuju u reklamama. Vi ste takođe učestvovali u reklami za mobilnu telefoniju. Da li prevladava ta komercijalna strana vašeg posla?
To jeste komercijalna strana posla, ali i ona strana koja nam je potrebna da bismo egzistirali. Nešto što se održalo iz vremena komunizma jeste proporcionalni model uravnilovke. Koliko je to odgovaralo tada ljudima u partiji, toliko i danas odgovara ljudima na vlasti. Uradili vi vrhunsko umetničko delo ili zadrli duboko u estradu, isto se gleda. Tako je i sa platama, koje moraju biti „u ravni” svima u javnom sektoru. Upravo zbog toga bih mogao reći da sam prinuđen da radim reklame, iako ne mislim da reklama ne može biti umetničko delo. Naravno, voleo bih više da me ljudi prepoznaju iz meni značajnijih filmova ili predstava koje sam radio.
Kakva je razlika u pripremi za pozorišnu i filmsku ulogu? Koliko je glumcima teško ući u lik kada se sve dešava „uživo”?
Priprema za ulogu u predstavi zavisi od žanra. Imamo probe kontinuirano, pa se otkrivaju nove stvari. Moraš sebe prilagođavati partneru, kako privatno tako i profesionalno, jer smo vezani u ansamblu, a opet – ne postoje takvi produkcijski uslovi da se ansambl malo osveži, da se zaposle neki novi ljudi. Pozorištu je uvek potrebna nova krv i novi dah, a to trenutno nije moguće. I u filmskoj produkciji ima nedostataka jer nema dovoljno upoznavanja sa ljudima sa kojima treba da radite, ali tu dolazi onda do skoka adrenalina i posebne koncentracije. Na filmu si prepušten samom sebi i treba ti ogromna sreća da je tu jedan dobar reditelj, kakav je Ivan Živković. Ako je reditelj dobar i elementarno poznaje rad sa glumcima, uz njegovu pomoć lik možeš dovesti do njegovih krajnjih mogućih okvira.
Čemu ste vi ipak skloniji?
Meni lično je draže da snimam. Sviđa mi se nomadski život, jer se često menja lokacija, a sa ekipom se dosta zbližiš. Nažalost, kultura je potpuno skrajnuta. Maltene smo primorani da radimo u uslovima koji nisu baš zdravi za glumca. Glumac se najbolje razvija jedino onda kada menja partnere, jer tada dolazi do spoznaje nekih novih stvari. U samom tom odnosu između partnera dolazi do novih radnji, novih saznanja. Mašta se pokreće na drugi način i inspiracija dolazi.
Šta biste poručili budućim mladim glumcima?
Moraju da budu prisutni svuda, ali da ne ulaze u kompromise i da se čuvaju estrade. Može se zadirati u estradu u nekim trenucima, ali treba imati granicu ukusa. Treba da veruju u svoju intuiciju i da neguju svoj talenat. Čehov je lepo rekao: „Kratkoća je sestra talenta”. Nakon završenih studija moraš da se preispituješ, saznaješ ko si, da otkrivaš svoje želje, što je jako teško kada si mlad. Ako veruju u neki projekat i ako se plaše, treba da uđu u to srcem, jer će im se isplatiti. IVA BOŽIĆ
NOVI FILMSKI ANGAŽMAN
– Sredinom leta očekuje me snimanje filma „Balada o Pišonji i Žugi”, gde ću glumiti Pišonju. To će biti regionalan projekat. Snimaće se na autentičnim lokacijama u Sarajevu. Produkciju radi „Depo” iz Sarajeva, a reditelj je Jasmin Duraković. Koscenarista i koreditelj je Davor Sučić, frontmen grupe „Zabranjeno pušenje”, poznatiji kao Sejo Sekson, koji je bio na predstavi „Pišonja i Žuga” kod nas u Zrenjaninu i pozvao me da radim na ovom projektu.
Predstave koje su i dalje na repertoaru, a u kojima glumim jesu „Don Žuan”, „Kokoška”, „Čudo u Šarganu” i „Čovek je čovek”.
