Niko srećan, a niko dovoljan… Ko bi rekao da grandiozni, epski NJegoš, iz 19. veka, ima šta da kaže o nama, našoj tihoj intimi danas, u 21. veku, kada su veze sa Zanzibarom bolje, i brže, nego (recimo) između Melenaca i Elemira u NJegoševo doba. Generacije rođene pre dvadesetak godina, celodnevno zagledane u svoje mobilne telefone, više pripadaju Globusu, i korporacijama, nego sebi, zato valjda tako opsesivno i tipkaju po tim tastaturama – da tu vezu posvedoče i ojačaju. Ali, u dane praznika, kad malo utihne huk vremena, bolje čujemo sebe, i svoju samoću…
Zapravo, oduvek je tako, od samog civilizacijskog početka: teskoba postojanja. Uostalom, to je i razlog za uspostavljanje praznika – da se u zajedničkim ritualima obnove veze sa ovim i onim svetom, utvrdi smisao, prevaziđe kriza. Ali, šta je ostalo od zajedničkih rituala?
Gde su nam ti sa kojima želimo da obnovimo veze? Dobro, može i preko skajpa i mobilnih telefona. Nasušna tastatura praznika, iza spuštenih roletni i zatvorenih vrata…
Mit, ep, lirika, proza – pa i praznici, sa običajima koje baštinimo ili izmišljamo, sve je to, u krajnjem, potraga smislom. S vremena na vreme izližu se rezultati potrage, lične i kolektivne, tada nastupa razdoblje dekadencije. Je li ovo taj stupanj? Za evropocentričnu civilizaciju svakako. U jednom takvom trenutku Stari Rim su osvojili varvari…
Uskršnji dečji festival, pored štanda prepunog raznog prazničnog šareniša stoji malac (rekla bih, nema više od tri godinice) i jede lizalicu, potpuno skoncentrisano i predano, nesvestan gužve oko sebe. Slikaju ga sa više strana, mama će to staviti na Instagram (možda i neće, ljudi su danas svesni opasnosti od zloupotrebe dečjih fotografija), a on ne mari, ne pozira, zauzet je svojom lizalicom. Svetla tačka praznika.
Ako imate kome da kupite lizalicu, ako nađete nekog da se tome obraduje, to je dovoljno…
