Eto, borimo se, svako na svoj način. Neprijatelj nevidljiv, a bogami i ne mnogo poznat, a jak…
Virus.
Vanredno stanje. Korona. Izoloacija. Samoizolacija. Broj zaraženih. Sada već ima i preminulih. Vesti sluša i onaj ko do sada za njih nije mnogo mario. I počinje ono naše standardno: daj da kupim sve što mogu, ko zna šta će biti, hit su bili toalet papir i kvasac…
Nije bilo da se kupi maski, ni pod razno, sredstava za dezinfekciju – tu smo se još nekako i snalazili, zaštitne rukavice – bilo ih je u nekim apotekama…
Moja priča počinje posle poslednjeg rata, a prve nam godine demokratske slobode. Beograd, hirurgija, moja štitna ili štitasta žlezda i ja. Buđenje posle operacije, odmah vidim dva drena – znači, ode sve. Nemam je više. Mlada doktorka kaže – bolje je tako, nego za koju godinu ponovo jer sam, kao, preosetljiva, pa svaki vrag na mene.
Od tada je moj život jedna tabletica. Eutiroks. Ako nema tog leka, ili zamene, nema ni mene (što, možda, i ne bi bila šteta). Ali, nisam na vreme kupila zlatnu zalihu, a počela neka nestašica. I šta sad, mart 2020. Stigao korona virus. Tabletice nema. Tražimo, tražimo…
Odjednom sam se setila da imam rodbinu. Prijatelje. Zovem, objašnjavam. Čačanima urlam u telefonsku slušalicu: – Ako mi ne nađete lek, za dve-tri nedelje spremajte se da mi dođete na sahranu! Ma, kakva sahrana, kažu oni. Mislim, eto, vole me, žele da živim, a oni mi objašnjavaju: – Čuješ da su sahrane samo u najužem krugu. Daj, odloži to kada prođe korona… Novosađani kažu – nema, tražimo…
I tako. Poče potraga u mom rodnom gradu u kojem sa vama delim ovu našu svakodnevicu. I nađosmo. I čuveni eutiroks, i zamenu. Sad sam mirna mesec, dva… Onda će, valjda, biti i leka jer povremena nestašica nije vezana za aktuelno virusno stanje. Ali se meni dogodila baš u nevreme. Novembarske kiše prate me i u martu.
I valjda zato razumem kako je to boriti se za vazduh. Za život. U ovoj sutuaciji, moramo to zajedno da učiimo.
U ime svih nas…
