U Vojvodini se nekada gajilo milion gusaka, a sada ih ima tu i tamo, jata su sve manja. Nekada su Banatom krstarili perjari, pa se i radnja jednog od naših najboljih filmova odvija među sakupljačima perja.
U Pančevu i Zrenjaninu postojale su klanice krupne živine, gusaka pre svih. Za guščiju jetru sa obala Tamiša otimali su se Francuzi, perje ovdašnjih gusaka letelo je i u Japan, a mast od ove peradi u narodu je odavno prepoznata kao lekovita. Međutim, guščarstvo se nije afirmisalo u zapaženu privrednu granu, iako se već duže od pola veka tvrdi da je ono naša velika šansa.
Ipak, život se nazire i posle kovida 19, a kriza radnih mesta je sasvim izvesna. Opet će biti aktuelno okretanje sopstvenim resursima, a najveće šanse su u proizvodnji hrane. Možda bi bilo dobro da se, dok je privredni život ozbiljno ograničen, već sada razmišlja o brzom oporavku. U Banatu, u selima Potamišja, ponovo skreću pažnju na privredni resurs koji ima dugu tradiciju.
Nekada su Orlovat i Tomaševac, sela pored Tamiša, bila puna gusaka. Sada se samo stariji meštani sećaju kako su ulice u selu izgledale dok su se guske intenzivno gajile.
– Ja sam u Orlovat došla 1977. godine. Tada je svaka kuća imala najmanje 50 gusaka, ali svake godine ih je bilo sve manje i manje. Kada sam se raspitala zbog čega je to tako, rekli su da je ondašnji Savet Mesne zajednice doneo neku odluku da ni guske, niti bilo koje druge životinje ne smeju da budu po ulici, jer se trava uništava. Ljudi kojima je dom blizu Tamiša nastavili su da gaje guske, a oni koji nisu blizu reke, polako su smanjivali broj gusaka. Držali su ih samo za potrebe svoje porodice. Mislim da je to na prvom mestu doprinelo smanjenju broja gusaka u selu – rekla je nedavno Orlovaćanka Biljana Popadić za ovdašnji sajt „Volim Zrenjanin”.
Ona pojašnjava kako ranije u selu nije mogla da se nađe kuća u kojoj nije bilo bar jedne guske. Sada se sve teže nalaze one u kojima se ove životinje uopšte gaje. Interesantno je da se u poslednje vreme guščija mast ponovo ceni i traži, jer se koristi kao lek, pogotovo kod bronhitisa, kašlja i problema sa organima za disanje.
Gajenje gusaka je splasnulo kada je opala potražnja za perjem, inače nekada traženim proizvodom koji je dobio konkurenciju u veštačkim materijalima. Sada ga ekolozi ponovo preporučuju, a već desetak godina naše perje leti u Japan. Posao je razvio Mile Mišković, jedan od najpoznatijih vojovođanskih perjara, ali modernijeg tipa – sa smislom za biznis. On živi u Jaši Tomiću u blizini granice sa Rumunijom i kod kuće je izgradio mini-fabriku za selekciju perja. Što je najvažnije, našao je tržište u Japanu gde traže ovdašnje perje koje navodno koriste i za spremanje posebnih specijaliteta. Dakle, u ishrani. Zbog poslovne saradnje, japanski biznismen, izvesni gospodin Kavaguči, svojevremeno je boravio u gostima kod Miškovića, svog poslovnog partnera iz Jaše. Nedavno je najavio da će ponovo doći u Banat, ali je njegov put odložila pandemija virusa korona.
– Japanci su i dalje zainteresovani za naše perje, jer cene njegov kvalitet – kaže Mile za „Politiku”. Njegovi „poslovni” saradnici još uvek krstare po selima i pijacama i glasno uzvikuju „Perje, perje, kupujem perje”. Miletov poznanik Janoš Kihgut iz Temerina guskama se bavi već duže vreme. Ranije je imao velike ambicije, držao je farmu blizu Bačkog Petrovog Sela, gde je imao jato od dve hiljade gusaka. Zbog slabe potražnje, danas u svom dvorištu u Temerinu ima matično jato od svega 300 primeraka i poseduje inkubatorsku stanicu. Godišnje se izleže blizu 12.000 guščića, a sa tom proizvodnjom je, na žalost, skoro pokriveno celo domaće tržište, žali se Janoš Kihgut.
Prema njegovim rečima, radi se o tome da je pala potražnja za guščijim mesom, jer se nismo probili na zapadna tržišta gde se ono traži. Tamo bismo trebali da nastupimo organizovano i da nas vodi država. Meso gusaka je kvalitetno i cenjeno. Guske prispevaju za klanje krajem godine, uoči novogodišnjih praznika, za koje ih oni rado iznose na trpezu. Ono što se posebno traži je guščija mast za lečenje plućnih bolesti i takozvana masna jetra za koju su se nekad guske „šopale”.
Nekada su se obale reke Tamiš belele od gusaka. Pored Morave su se čuvale patke. Možda bi se, nakon masovnog povratka iz inostranstva i gorkog iskustva, mladi ljudi odlučili za gajenje peradi. U Orlovatu kažu da bi im trebalo pomoći. Đ. Đukić, novinar „Politike”
