TIJANA ŠIJAKOVIĆ O BORBI I PRAVU GRAĐANA NA ČIST VAZDUH

Nadležni ne žele da znaju šta muči njihove sugrađane

Udruženje građana „Stop kafileriji” osnovale su komšije Aleksandar Popović, Vladimir Dragić, Bojan Antić i Tijana Šijaković. Kao podrška, među prvima im se priključio i Miroslav Mika Mihajlov i Udruženje je registrovano. Na odlučnu akciju nagnali su ih neprijatni mirisi koji se već godinama, posebno leti, šire gradom. Najugroženije su Mesne zajednice „Dositej Obradović”, „4. jul” i „Ruža Šulman”. Za svega nekoliko dana priključio im se velik broj sugrađana: komšija, rođaka, prijatelja od kojih neki i sa malom decom i kućnim ljubimcima. Tako je počela teška borba koja je trajala osam nedelja. Svake subote, od 19 časova, građani su se okupljali ispred „Luksola”, potom odlazili do firme „Prekon” i revoltirani nepoštovanjem osnovnog ljudskog prava na čista vazduh bacali u dvorište kese sa smećem. Na kapiju i ogradu kačili su mirišljave jelkice i efektne parole koje su i bile moto svakog protesta. Sledila je protestna vožnja, a građani su trubljenjem izražavali svoje nezadovljstvo.
O onome šta su uradili, ali i budućim planovima i borbi koja i dalje traje za naš list govorila je Tijana Šijaković, master inženjer poljoprivrede i jedna od pokretača ove ideje.

Kako ste se odvažili na ovakav poduhvat, a znali ste da neće biti lako?
– Već dugo živim u Zrenjaninu i u jednom momentu sam shvatila da je ovo grad gluvih, jer nadležni za rešavanje elementarnih problema neće, ili ne žele da čuju šta muči njihove sugrađane. Tako je i počela naša priča, na četiri različite strane, a svako se na svoj način borio za isti problem. Komšija Aleksandar Popović i ja smo, unazad par godina, pozivali inspekcije, kako komunalnu, tako i za zaštitu životne sredine i zahtevali reagovanje kao i većina sugrađana. S druge strane komšije Vlada Dragić i Bojan Antić počeli su da posećuju čuveni pogon za „proizvodnju smrada” i „darovali” ih sličnim poklonima. Revoltirani, igrom slučaja sreli smo se na jednoj građanskoj tribini i odlučili da je krajnje vreme da neko odreaguje i da problem počne da se rešava. Osnovali smo neformalno ekološko udruženje građana „Stop kafileriji” i pozvali sve prijatelje da nam se pridruže u protestnoj vožnji.

Ostali ste uporni, šta je bila vaša pokretačka snaga?
– Na naše iznenađenje, pojavio se vrlo veliki broj komšija. Iz nedelje u nedelju broj naših sugrađana je rastao i tada smo shvatili da se desila mala magija. Svi su bili spremni da se izbore za sebe i ono što ih tišti i nisu se libili da to glasno i jasno pokažu. Udruženju su se pridružili lekari, ekolozi, pravnici, privrednici, stručnjaci svih profila, motoraši, maratonci, čitave porodice sa decom, komšije.
Svi su ponudili pomoć i želeli da volontiraju. Vremenom su sirene postale naš zaštitni znak, a kilometarska kolona je predstavljala sve probuđene Zrenjanince. Udruženje „Stop kafileriji” postalo je simbol građana koji više ne pregovaraju. Oni očekuju da se problem rešava odmah i u hodu.

Protesti su nakon osam nedelja obustavljeni…
– Zar je moralo tako? Zar ne bi bilo normalno da smo samo pozvali inspekciju i ona shvativši da nemamo osnovno elementarno pravo na čist vazduh izrekne privremenu meru i kazni zagađivača. Naravno da bi bilo normalno u državi gde funkcionišu institucije. Naravno da je sve moglo ranije, moglo je na prvu prijavu nezadovoljnog građanina.
Nakon 8 nedelja protesti su obustavljeni. Smatrali smo da nema potrebe da se vozimo jer je inspekcija konačno odradila posao za koji je plaćena. Fabrika ne radi već 10-15 dana. Odluka inspekcije je privremena i pomalo dvosmislena, pa smo i mi odlučili da malo pričekamo, da im osmotrimo naredne korake pa ćemo se lako ponovo okupiti ukoliko nisu iskreni u nameri da se problem zaista reši.

Organizovali ste i prikupljanje potpisa…
– Peticiju je do sada potpisalo više od 10.000 ljudi. Tome treba dodati i oko 4.000 onlajn potpisa. Nije nam teško jer znamo za šta se borimo. Peticija je za nas veoma važna, jer govori kolika je volja da se ovaj problem konačno reši, a on nije jedini u Gradu. Nećemo dozvoliti da postanemo nečija deponija. Ovde živimo mi, a posle nas će ovde živeti naša deca… Obaveza nam je da im obezbedimo pravo na normalan život i čistu životnu sredinu – bez kompromisa.

Koliko je teško biti građanski aktivista?
– Danas je to veoma teško, a u isto vreme je veoma ispunjujuće. Znati da činite nešto dobro i ispravno…
Miroslava Malbaški