Radica Marinkov Supa ima pesmu „Šetnja po Banatu”. Peva kako je krenuo od Elemira, pa stigao do Farkaždina: i kod Purića u kafanu u Farkaždinu – to sam ja. Doduše, tada još nisam bio privatnik, kafana „Istra” je pripadala ugostiteljsko-turističkoj organizaciji (UTRO) Vojvodina – priča Vojin Torački. U rodnom Farkaždinu, ali i u susednim selima poznatiji je kao Purić, to mu je, objašnjava, špicname.
– Kažu mi sestra i zet, sad si u pesmi ostao, a ja odgovaram: mani pesmu, da ostanem ja ovako, makar i sa kolicima – polušaljivo-poluozbiljno poručuje naš sagovornik, pokazujući na hodalicu uz pomoć koje se kreće, a na kojoj je do maločas sedeo ispred kuće u pustoj ulici. Objašnjava da se oporavlja od moždanog udara i da redovno radi vežbe za ruke i noge jer kao bivši sportista ne dozvoljava sebi da se zapusti.
Nastavlja priču o kafani koju je držao, a koja se nalazila na mestu današnjeg „Gomeksa”.
– Imali smo velike igranke, mnoge grupe su svirale, recimo „Hirošima ekspres iz Perleza”. Po 250 ulaznica smo prodavali, dolazila je omladina iz susednih sela. Kad donesem pazar u UTRO Vojvodina, oni kažu: bože, gde je taj Farkaždin kad se toliko zaradi – priseća se naš sagovornik uz osmeh.
Smenjuje ga zabrinuti izraz lica kada se pomene današnji Farkaždin.
– Jako se teško ovde živi. LJudi samo gledaju svoja posla. Drže malo stoke i zemlju. Od toga se uglavnom živi, ali je sve to obezvređeno. Deo meštana radi u Beogradu i Zrenjaninu – navodi Vojin Torački Purić.
Pamti da je seoska Mesna zajednica, u kojoj je bio angažovan, nekada bila aktivnija.
– Sećam se kada nam je predsednik opštine Zlatomir Kozlovački poručio da nam opština ne može ništa dati dok ne tražimo, odnosno ne podnesemo zahtev. Dobro nam je rekao. Slabo nam je selo, dok je Knićanin kao gradić Pejton, centar im je osvetljen, škola takođe. To zavisi od mesne zajednice, a naša je dosta pasivna. Moraš da da tražiš: hoćemo ovo, hoćemo ono – konstatuje Purić.
Isto tako priznaje da u mladosti sve izgleda bolje, dok pokušava da se seti koje su danas lepe strane života u Farkaždinu. Meštani su miroljubivi i društveni, zaključio je posle kraćeg razmišljanja.
– Selo nije kao neka nadžak-baba, nema problematičnih. Volimo kad nam dođu gosti – poručuje, a i dokazuje naš sagovornik.
Najlepše u Farkaždinu jeste Tamiš, tvrdi osnovac Martin Grubović, koji u selu provodi letnji raspust kod babe i dede.
Do reke se dolazi trošnim putem kroz šumarak, za koje meštani tvrde da je proređen sečom.
Obala je neuređena, ili „prirodna”, što kaže Martin.
– Voda u Tamišu je dosta čista. Dođem u ovo vreme (podne, prim.nov), a kući idem oko šest. Uglavnom pecam, ponekad se provozam motorom. Imam dosta drugova u Farkaždinu jer sam ovde ranije živeo – priča Martin, dok majstoriše oko motora.
Po mnogobrojnim napuštenim kućama, ambulantom koja radi dva-tri puta nedeljno i autobusom koji do grada saobraća tek dva puta dnevno, Farkaždin je sličan ostalim banatskim selima.
Sa pozitivnije strane, adut je seoski mir, koji je privukao poneku beogradsku porodicu da se preseli ovamo.
– Uglavnom su to ljudi koji se vraćaju u rodni kraj da umru – kaže nam poljoprivrednik iz Farkaždina Toma Jovanov.
