U turskoj seriji koja prati dramatiku svakodnevice jedne porodice, rodila se beba. I svi su odmah otišli u porodilište da je vide… U rijaliti programima, drugoj na rang listi omiljenih TV zabava naših porodica, više se interesuju za kopulaciju, rađanje nekako još nije došlo na dnevni red (mada – možda je pitanje dana kada će Željko Mitrović implementirati i tu ideju)… Dakle, ona serija je igrana, ali je beba prava! Tek je prestala da bude fetus, a već je postala glumica… Novi, tek rođeni čovek. Maleno lice u krupnom planu: gledam kako spokojno zeva. Gde je začet ovaj život, njegova prva iskra?
Pitanje nije banalno i tiče se, zapravo, svih nas, čovečanstva, i postavlja nam ga svaka novorođena beba. Zato što njena prva ćelija čuva kontinuitet i vezu u neprekinutom biološkom lancu. Bebina prva ćelija – to je jajna ćelija njene majke koja je, spojena sa spermatozoidom, počela da se deli.
A sve jajne ćelije koje će jedna žena ikad imati, stvorene su pre njenog rođenja, dok je ona još bila fetus u majčinoj utrobi, otprilike u 18. nedelji trudnoće. U njenim majušnim jajnicima tada se stvori oko pet miliona jajnih ćelija. To je limitirana zaliha, koju će žena trošiti tokom života na uspela i neuspela začeća, svakog meseca nešto više od 1000. Spermatozoidi se, eto, tokom života stalno stvaraju i obnavljaju, a broj jajnih ćelija je ograničen, nastao još pre rođenja.
Tako kaže nauka. A to znači da je svako od nas, na nivou svoje prve ćelije – kao deo majčinog fetusa – boravio i u bakinoj materici. Neprekinut lanac od prapočetka… Koliko se ja razumem u „teoriju svega”, svaka čestica kosmičke prašine od koje se sastoji i ova naša Planeta, postoji od samog početka, od Velikog Praska; život čovečanstva pronosi se kao večita vatra olimpijskog plamena – zapravo: vestalska vatra.
