U noći između petka i subote, malo iza ponoći, nestalo je struje. Šta to bi, šta sad, u ovo gluvo doba noći, radi elektrodistribucija, pomislila sam.
Međutim, nisu radnici elektrodistribucije, vinovnik je bio jedan, možda pijan, neodgovoran vozač. Sleteo je sa kolovoza, uleteo na travnjak, pokosio saobraćajni znak, pa slomio drvo, i na kraju električni stub. Od siline udara čelična bandera se presavila i obesila glavu punu žica skoro do zemlje.
Policija je došla odmah, ali vozača nije zatekla. Ostavio je kola na „licinom mestu” i – otišao. Zato i mislim da, bar, nije stradao. Što je pravo čudo, pri ovakvom karambolu. Policajac na uviđaju rekao je to malo grublje: „Budale i bog čuva”.
Sutradan su došli radnici raznih fela da počiste haos. Uklonjeno je prelomljeno drvo, deformisana bandera zamenjena je novom, do podne posao je, činilo se, bio pri kraju. Još su neki majstori priključivali debeo kabl koji je takođe bio deo noćas demoliranog sistema. Ali – ne lezi vraže!
Kabl se, pre konačnog zatezanja, olabavljen, malo otromboljio ka zemlji, najviše baš na mestu gde je prelazio preko poprečne ulice. U tom momentu njome je naišao veliki kamion.
Gornjim delom visoke kabine zakačio je kabl i povukao ga za sobom, skrećući na levo. Majstori su u glas povikali, dramatično mašući rukama: „Ej! Ej! Stani! Stani!” Kamion se najzad zaustavio u pola skretanja.
Ljudi mu pritrčaše, počeše da skidaju kabl koji se zakačio za vrh kabine. – Ovo je drugi danas – reče jedan od majstora rezignirano, ali dovoljno glasno da ga čujem na trotoaru preko puta gde sam se zatekla, vraćajući se iz prodavnice.
Vidim – dobro je, moglo se to i nesrećnije završiti da se kabl nezgodno otkačio, prekinuo, ošinuo nekog prolaznika…
Osvrnem se, nigde nikakve oznake, upozorenja, ni saobraćajnog, ni komunalnog policajca da obezbedi mesto, ništa. Pa, ipak je to bilo gradilište, takoreći, nasred ulice!
Majstori nasred ulice rade na „neće valjda” – kao što je i onaj vozio na božju veresiju. Nepodnošljiva lakoća postojanja…
