Svako jutro, malo posle pet, budilo nas je tužno-pretužno dečje cviljenje. Roditelji su radili u „Cebi”, i da bi stigli na posao u šest, pre toga morali su decu da ostave u vrtiću. Svima nam je bilo žao mališana (tri i pet godina), bili su pospani, kenjkavi, neutešni… Mada, to je bilo vreme kada je inercija društvenog optimizma još kako-tako pretrajavala. Posle je „Ceba” propala i ne znam šta je dalje bilo sa njima.
U istraživanju „Usklađivanje rada i roditeljstva”, koje je, na teritoriji Srbije, obuhvatilo 330 poslodavaca i 3.018 zaposlenih, pokazalo se da – u firmama u kojima rade – mame i tate baš i nemaju odgovarajuću pomoć pri podizanju potomstva. O nezaposlenim roditeljima da i ne govorim! Ali su svi u ovoj državi, javno i patriotski, veoma zabrinuti zbog pada nataliteta i demografske slike Srbije. Manje od polovine poslodavaca obezbeđuje finansijsku pomoć za troškove lečenja dece zaposlenih, manje od trećine daje jednokratnu pomoć za rođenje bebe, a pomoć za opremanje đaka prvaka – jedva pet odsto. Doduše, ministarka Slavica Đukić Dejanović tvrdi da je veliki broj poslodavaca spreman da obezbedi neki vid finansijske potpore zaposlenima koji imaju decu – ali uz poreske olakšice! Dobro, to je normalno, firme su zbog biznisa, a ne zbog demografije. Za početak, dovoljno bi bilo i to da sve firme isplate svaku platu koju duguju… O stanovništvu i natalitetu morala bi država da vodi računa, pretpostavljam da bi i odgovarajuća poreska politika tu mogla da ima neku dobru ulogu.
Ipak – ako nema demografije, nema ni biznisa. Kompanije koje imaju i srednjoročne planove (a ne samo politiku „zgrabi i beži”), morale bi i zbog sebe da vode računa o ljudima i njihovim potrebama. Ali, ako poslodavci gledaju na državu ka na reketaša, a na zaposlene kao na potrošnu robu, s druge strane ako se političari na državnim funkcijama ponašaju kao da su im to sinekure iz partijskog plena – brzo ćemo se primaći (demografskom) kraju. A društveni optimizam, čini mi se, uspeva samo kod najviših partijskih funkcionera.
