U Opštoj bolnici „Đorđe Joanović” radi 28 godina, a važi za jednu od omiljenih doktorki, jer svakom pacijentu uvek pristupa sa mnogo pažnje. Da je tako, svedoči i činjenica da je proglašena za ličnost godine u oblasti medicina za 2020. godinu, po izboru čitalaca lista „Zrenjanin”.
Na svečanoj dodeli priznanja, održanoj 4. juna u zrenjaninskom teatru, dobila je najveći aplauz koji prisutne u sali nije ostavio ravnodušnim. Sa uvaženom doktorkom, specijalistom radiologije, razgovaramo o značaju nagrade lista „Zrenjanin”, izazovima tokom korone, uzrocima raka dojke i štitne žlezde… Da li ste očekivali ovo priznanje?
– Nisam, iskreno. Pre nekoliko godina sam čula da postoji ta vrsta nagrađivanja na godišnjem nivou i tada sam bila treća. Bila sam veoma iznenađena s obzirom da radiologe retko ko prepoznaje. Prvo mesto znači da vam brojni pacijenti ukazuju poverenje. Da li ga je teško održati i da li vam laskaju ovakve nagrade?
– Laskaju, naravno. Sa ove distance, u ovom miljeu nije teško, jer svoj posao radim godinama i savesno. Pregledam pacijente kao što sam radila i pre 15 godina, sa istim elanom i istom temeljnošću. Taj žar moraš imati u sebi. Ja sa pacijentima volim da pričam, ne volim da ćutim. Kada se opuste, onda postave više pitanja i tako se stiče poverenje. Kao i u svakom poslu, treba biti dosledan i temeljan. Za medicinu je najvažnije biti čovek. Ako nemaš empatiju prema ljudima, ne možeš biti dobar lekar. Da li mislite da danas nedostaje više empatije?
– Teška su vremena, a zdravstvo najviše ispašta i mislim da su kolege izgubile empatiju krećući se u komercijalnom smeru. To se jako oseća i to me jako boli. Ni ranije lekari nisu bili dovoljno plaćeni kod nas, ali su bili poštovani, što su morali da zasluže. Ja sam pomalo razočarana. Suština je da je čovek postao statistička brojka u svakom pogledu, a u zdravstvu je to baš strašno. Mnogo je bolesnog sveta, koji sebi ne mogu da priušte ni osnovno lečenje, a o prevenciji da ne govorim. To ne postoji. Privatno ne mogu svi da idu i ne znači da ćeš dobiti bolji pregled, nego u državnoj ustanovi. Važno je da te pregleda doktor koji svoj posao obavlja savesno, a njih je jako malo. Lekar opšte prakse je nedostupan, a kad odeš kod takvog lekara, svi se pravdaju da zbog administracije nemaju vremena da se bave pacijentima. Na njih sam posebno kivna. Zdravstvo se mnogo srozava, veliki je generacijski jaz između lekara u svim strukama. Ili su jako mladi ili pred penziju. I ne razumemo se, pričamo drugim jezicima. Posedujete višegodišnje iskustvo u dijagnostici dojke. Nažalost, Srbija prednjači po broju umrlih od raka dojke. Kakvo je stanje u Zrenjaninu?
– Stanje je standardno skoro svake godine. Broj obolelih je oko 4.000 godišnje i umrlih oko 500, jedino se starosna granica obolevanja spustila niže. Većinom su mlade devojke, tridesetogodišnjakinje i mlađe. Sad trenutno pratim ‘94. i ‘95. godište i to su agresivne forme koje brzo napreduju. Tada su devojke hormonski najaktivnije i teško ih je smiriti, jer su to obično hormonsko zavisni tumori. Šta uzrokuje karcinom dojke?
– Na uzrok karcinoma dojke dosta utiče genetika. Način života, stres, ishrana ubrzavaju sve to. Imali smo slučaj da se tri generacije istovremeno leče – baba, ćerka i unuka. Genetika se brže ispoljava, jer geni više mutiraju (izloženost tehnici, loše navike). Kada žene treba da idu na mamografiju i koliko je takav pregled važan?
– Preventivni pregledi treba da se rade u rasponu od 49 do 65 godina, ali smo takve preglede prekinuli tokom korone. U svetu je prva preventivna mamografija od 45. godine. Nama je bazna dijagnostika ultrazvuk i na osnovu toga radimo dopunsku mamografiju da nam pomogne u postavljanju dijagnoze. Žene smo sistematski pozivali do 2019. godine. Pokretni mamografi su bili u Sečnju, Žitištu i tako je dosta tumora otkriveno, asimptomatskih slučajno. To jeste otkriveno na vreme, ali karcinom je karcinom i sa tim se žene moraju pomiriti i združiti. Ko će kako proći u prognozi lečenja zavisi od tela, nema tu pravila. Svi dobiju isti sistem lečenja, a izlečenje zavisi od mnogo toga. Treba mnogo raditi na psihi, odnosno prihvatanju… Kako reaguju devojke kada im otkrijete kancer?
– One prihvate u smislu „šta je, tu je”. Prvo je šok, a narednih godinu dana pacijent je okupiran lečenjem pa nema mnogo vremena da razmišlja o svemu. Trče iz jedne dijagnostike u drugu, na operaciju, hemioterapiju i to traje do godinu i po dana. Kada se završi taj ciklus lečenja, na prvu kontrolu dolaze sa strahom i suočavaju se sa realnošću da su bolesne. Najčešće kažu živeti se mora, ali svako je uplašen. To su mlade devojke koje nisu ni rađale. Da li se preporučuje da rađaju nakon izlečenja?
– Neki period praćenja bolesti i lečenja traje do pet godina i nakon toga su neke želele da rode, mada retko. Svaka ima svoj stav. Trudnoća može i ne mora da aktivira tumor. Drugo, ti boluju od bolesti koja skraćuje život, a rađaju dete. Neko hoće da ima dete po svaku cenu i to su agonije. Navodno, posle pet godina su mirni, ali niko nije miran. To je lutrija, kao i ceo život. Da li mamograf radi u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović”?
– Ne radi, zato što je deo aparature morao da se iskoristi za korona centar. Zbog manjeg okupljanja ne radimo redovne preglede. Sve dijagnostike radimo prioritetno, ne samo obolele od karcinoma. Koliko je korona otežala rad svim lekarima, naročito dok je Specijalna poliklinika bila zatvorena?
– Zavisi od odeljenja do odeljenja. Mi radiolozi smo dobili nove punktove, korona ambulantu gde su naši radiološki tehničari slikali korona pozitivne pacijente, a mi smo ih opisivali. Dobili smo odeljenjske pacijente, ali smo sa druge strane izgubili pacijente koje moramo redovno pregledati. Zbog korone smo izgubili normalan ritam rada. Dešavalo se da u toku smene opišemo po 200 pacijenata pluća, što nam nije baš usko. To su uglavnom gledale kolege pulmolozi.
Strah je bio prisutan svuda, bilo je i među nama dosta zaraženih i smrtnih slučajeva u kolektivu. Druge kolege su izmeštene sa svojih odeljenja pa su bile u korona zonama u skafanderima, mi nismo pod takvim uslovima radili. Oblačili smo skafandere kad smo bili u kontaktu sa zaraženima, ali po 15 minuta. Raditi po nekoliko sati na taj način je jako teško. Jedino što opterećuju su korona talasi. U porastu je broj poremećaja rada štitne žlezde, naročito kod osoba ženskog pola. Šta najviše utiče na njen usporen ili ubrzan rad?
– Kad radim dijagnostiku dojke, pregledam i štitastu žlezdu, jer su to žlezde sa unutrašnjim lučenjem. Na taj način uradim preventivni pregled štitne i dosta bolesti otkrijem, a da žene ni ne znaju da imaju problem. Sada mnogo više ima obolelih od ove žlezde, jer se više i pregleda. Ima više karcinoma štitne, nego ranije. Na nju utiče takođe genetika, ima dosta nasleđa, poremećaj dnevno-noćnog ritma najviše, stresovi, hrana. Žene su sklonije tome, nego muškarci. Da li ishrana, poput makrobiotike, može da pomogne u lečenju maligniteta i da poboljša rad štitne žlezde?
– Prvo mi ne znamo šta je takva ishrana i šta je zdrava hrana. Ljudi idu logikom čitanja na internetu, pročitaju da neka poznata ličnost jela ovsene pahuljice za doručak, pa žele i oni. Nekada zdrava hrana može da bude više otrov, nego što može da pomogne. Moramo voditi računa šta jedemo. Dosta ženama objašnjavamo da kad ulaze u klimaks, počinju da se goje i menja se telo pa onda postaju nezadovoljne. I onda žele da mršave, što je veliki šok za telo, pa idu kod nutricionista. Niko ne vodi računa šta se u hrani nalazi, šta smeš da jedeš, a šta ne.
Lanene pahuljice imaju dosta estrogena, što ženama u pedesetim godinama ne treba. Treba slušati telo. Nekada su bile teorije hranjenja da kad se izgadnjujemo, izgladnjujemo i karcinomske ćelije. To nije tako. Ja savetujem obolelima da jačaju telo da bi se izborili sa bolešću, kao i psihu, a to je jako teško. Kad se razboli jedan član porodice, onda svi trpe. Koliko je posao lekara težak za ženu?
– Svaki posao za ženu je težak, jer ima i druge obaveze. Posao lekara je težak, moraš biti odgovoran, koncentrisan. Svi zavisimo jedni od drugih i gledaju u nas radiologe šta ćemo reći, jer im treba dijagnostička potvrda. Tako da smo u tom lancu najbitniji, velika je odgovornost. Drugo, imamo mnogo pacijenata i često trošimo energiju na nebitne stvari, jer se lakše stiže do specijaliste, nego do lekara opšte prakse. Ima pacijenata koji se previše pregledaju i onih koji se nikako ne pregledaju i teško je kad si 24 časa u ovom prostoru. Ne znaš šta te čeka. Sad svakog šalju u laboratoriju, na ultrazvuk za svaki slučaj, što ranije nije bio slučaj. Kao lekar susrećete se sa raznim stresnim situacijiama. Koji trenutak biste izdvojili iz vaše karijere kao najlepši?
– Lepo je kada se sa pacijentima viđamo godinama, pa se vežemo i na neki način postanemo prijatelji. Obradujem se kad vidim ljude da su još među nama. Čime se ponosite?
– Ponosna sam na sebe, jer se nisam izgubila u ovom vremenu. Ponosna sam i na to što sam proglašena za ličnost godine. Kod nas postoji velika sujeta, znam da me kolege poštuju, jer imam korektan odnos sa njima. Šta mislim, to i kažem. Znaju na čemu su i da na mene mogu da se oslone i da imaju nekog iskusnog radiologa, koji će im pomoći. Kolege su iskreno čestitale. Ja ništa ne radim da bi mi neko rekao hvala, nego sve radim iz ljubavi. Zadovoljna sam što sam izabrala poziv koji stvarno volim.
