Nakon više od tri decenije angažovanja u Kliničkom centru Vojvodine (KCV) hematolog dr Nebojša Rajić odlučio je da delovanje nastavi u rodnom gradu. Pre dve godine počeo je rad u Opštoj bolnici „Dr Đorđe Joanović”. To je, kaže, učinio jer je pred kraj karijere osećao obavezu da pomogne sugrađanima. Medicinski fakultet završio je u Novom Sadu. Nakon volontiranja zaposlio se na Odseku za hemostazu na Institutu zajedničkih službi KCV, gde se upoznao sa laboratorijskom stranom hematologije. Po sticanju trogodišnjeg iskustva prešao je na rad sa pacijentima. Na Klinici za hematologiju lečio je sve bolesti krvi i upoznao se sa novim metodama i lekovima. Vodio je Službu za hemofiliju i slične poremećaje.
– Posle rata i sankcija, hematologija je bila devastirana. Tada je krenuo oporavak i formiranje institucija od nule. Kada sam odlazio sa Kliničkog centra, ova oblast u Vojvodini je stigla do evropskog proseka. Ne sramimo se gde god naši pacijenti odu – kaže dr Rajić.
Naš sagovornik je predavao na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Član je Udruženja hematologa Srbije, Srpskog lekarskog društva, Društva lekara Vojvodine i Evropskog hematološkog udruženja. Nekadašnji je član Međunarodnog udruženja za hemostazu i trombozu.
Da li broj angažovanih hematologa odgovara potrebama zrenjaninske Bolnice?
– Trenutno radi nas troje i to je dovoljno. Pored mene, tim čine i dr Armin Pakoci i dr Aleksandra Dabić. Zajedno se trudimo da podignemo nivo rada, stručnosti i nauke. Cilj nam je da zrenjaninska hematologija bude najbolja u Srbiji, van kliničkih centara. Nismo daleko od toga. Pišemo naučne radove, a pre dve godine smo tri predstavili na Kongresu hematologa Srbije. Pored toga, učestvujemo u međunarodnim kliničkim ispitivanjima novih lekova. Za sada imamo jednu studiju i radimo na drugoj.
Koliko je izazovno preneti znanje mladim kolegama?
– Period zabrane zapošljavanja je toliko devastirao zdravstvo da je nemoguće opisati posledice. Sada na klinikama radi tek nekoliko iskusnih lekara. Pored posla, treba da obučavaju i desetine mlađih kolega, koji još uvek nisu samostalni. To je veliko opterećenje. Da bi se hematolog formirao potrebno je pet godina fakulteta, godina stažiranja, specijalizacija koja traje pet, subspecijalizacija od dve godine, plus iskustvo u radu. Uz to, neophodno je da ima i mentora.
Kako prepoznati hematološki problem?
– Osim uvećanja limfnih žlezda, simptomi bolesti krvi su nespecifični. To su: slabost, malaksalost, pojava modrica. Ono što ih razlikuje od drugih stanja jeste napredak – stalna slabost, malakaslost… Tada je vreme da se osoba javi prvo svom lekaru, pa onda da dođe kod specijaliste. Broj pacijenata sa hematološkim dijagnozama jeste povećan. To je rezultat edukacije, poboljšanja svesti o ovim bolestima i unapređenja dijagnostike.
Kako ocenjujete metode lečenja koje su dostupne u Zrenjaninu?
– Pacijentima srednjeg Banata je omogućeno sve što i građanima iz drugih delova zemlje. Sprovodimo sve medicinske tretmane koje odobrava RFZO. Lane smo dobili mogućnost da dajemo i imunološku terapiju koja je ranije bila dostupna u tercijarnim centrima. Metode koje ne spadaju u hematološki standard dostupne su samo u kliničkim centrima i na institutima. U Srbiju pionirski ulazi nova metoda (NGS) koja svaki tumor genetski profiliše i na osnovu toga se određuje terapija. Dostupna je samo u KCV. Nepotrebno je na svakih 30-40 kilometara gomilati kompletnu dijagnostiku. Jednostavnije je da pacijenti odlaze do centra, a potom se vrate kod nas na terapiju.
Koliko je napredovalo lečenje malignih bolesti krvi?
– Hematologija se razvija neverovatnom brzinom, te su napravljeni veliki pomaci. Procenat izlečenja i poboljšanja stanja je podignut, a remisije su značajno produžene. Na primer, ranije je za neke bolesti u proseku preživljavanje bilo dve godine. Uz više terapijskih linija danas je to 8-10 godina.
Koliko se razlikuje Vaš rad u KCV u odnosu na ovdašnju Bolnicu?
– Ne puno. Tamo su uslovi lečenja idealni, trudim se da ih poboljšamo i u Zrenjaninu. Obolelima mnogo znači kvalitetna hrana, čistoća, dobri kreveti i rad pomoćnih službi. To je za hematologiju jako važno, jer sprečava interhospitalne infekcije. One ponekad mogu biti pogubne, a uvek su usko povezane sa ekstremno visokim troškovima lečenja.
Kako ocenjujete saradnju sa tercijarnim zdravstvenim ustanovama?
– Kada sam došao u Zrenjanin radio sam na tome da se čvršće i bolje povežemo sa kliničkim centrima kako bi nam dijagnostika bila dostupnija. To je važno jer postoji par procedura koje mi ne možemo da sprovedemo. U proteklom periodu postigli smo da transfer ka njima bude jako kratak. Imamo dobru saradnju i u dijagnostici i u terapiji.
Sa kojim izazovima se suočavate?
– Imamo razumevanje rukovodstva i zajedno se trudimo da rešimo svakodnevne probleme. Dobro sarađujemo sa apotekom, laboratorijom i kolegama sa drugih odeljenja. Multidisciplinarnost je na visokom nivou. Problem je to što ne dobijamo dovoljno brzo i dovoljnu količinu neophodnih krvnih derivata. Potrebe su sve veće, a dešava se da pacijenti nekoliko dana čekaju jednu dozu. Sa jedne strane, to je posledica centralizacije Službe za transfuziju i čestog nerazumevanja centra. Drugi razlog je smanjenje broja dobrovoljnih davalaca. Dovoljne jedinice krvi su preduslov za sve ostalo.
