– Internet je samo jedna strana „represivne tolerancije” u kojoj danas živimo. To je medij sa Janusovim likom – kaže poznati sociolog
Za razliku od očeva i dedova koji su, „ne mogavši više zuluma trpeti“, često podizali „bune protiv dahija“ boreći se za slobodu naroda, njihovi potomci dočekuju 71. godišnjicu od oslobođenja u Drugom svetskom ratu držeći uglavnom jezik za zubima i hodajući na prstima. Jer – „živimo u kapitalizmu“.
Sociolog dr Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističe da se pre sedam decenija svet umalo sunovratio zbog nezaustavljivih potreba krupnog kapitala.
Naš sugrađanin je držao predavanja na univerzitetima u Marburgu, Frajburgu, Bazelu i Cirihu, a ove godine je Srpsko sociološko društvo proglasiolo Kuljićevu „Tanatopolitiku“ najboljom sociološkom knjigom objavljenom 2014. godine, dodelivši mu nagradu „Vojin Milić.“
Sa autorom čija su dela prevedena na engleski, nemački, španski, finski, poljski, mađarski, slovenački i makedonski jezik razgovaramo o stepenu slobode koju danas uživamo. U kakvoj ste intelektualnoj klimi odrastali?
Formiran sam se u monističkom političkom režimu u kome je intelektualnost ipak imala viši rejting nego u današnjem pluralističkom. Odrastao sam u partizanskoj porodici u kojoj je otac, koji je kao kraljev podoficir rat proveo u nemačkom zarobljeništvu, nas decu od malena učio za stolom nemački i za rođendane nam kupovao knjige. A obrazovao sam se u eksperimentalnoj Zrenjaninskoj gimnaziji i na disidentskom Filozofskom fakultetu u Beogradu. Šta je metafora današnje slobode kojoj robujemo?
Represivna tolerancija. Pomenuću samo jednu njenu stranu – internet. Njegova složena infrastruktura za prenošenje podataka je kontrolisani „krvotok” savremenog neoliberalizma. Internet jeste katkad korisna preventiva. Olakšava upotrebu podataka protiv kriminala, ali vrši nadzor i nad imejl poštom. Centralne baze podataka raspoznaju imigrante koje treba deportovati ili sirotinju, pa služe represiji kapitala. Internet jeste koristan u širenju znanja i knjiga, ali i u političkoj manipulaciji. Nevolja je u tome što su oba aspekta interneta (neutralni informatički i represivni) nerazdvojivi. Internet je medij sa Janusovim likom. Osigurava prisustvo na mreži, ali ne i uticaj alternative. Digitalni nudizam „Fejsbuka” je svojim mrežama stvorio naizgled demokratsku, ali u realnosti haotičnu političku javnost i novu maglu u kojoj se lakše manipuliše. Tvitovanje i blogovanje su surogati pluralizma. Nije to autentična online demokratija jednakih. Digitalnim rečnikom rečeno, sirotinja jeste offline i onda kada je online.
Kažete da „titostalgična sećanja običnog čoveka kriju parališuću melahnoliju za nekadašnjim mirom i sigurnošću“…
Crvena nostalgija se širi zato što nema antikapitalističkih partija da kanališu nezadovoljstvo sirotinje. Titostalgija smanjuje delatni potencijal levice. Krije parališuću melanholiju za nekadašnjim mirom i sigurnošću. Nije u titoizmu sve bilo loše, ali ovaj režim ne može biti kriterij nekapitalističkog društva 21. veka.
Koje lekcije iz prošlosti bi trebalo da prihvatimo kako bismo se, kao društvo, ponašali zrelo i odgovorno?
Treba skandalizovati nejednakosti, jer kapitalizam nije kraj istorije. To bi trebalo da čine alternativni intelektualci. Danas ih je malo. Nema Sartra ni Markuzea. Čomski nije dovoljan. Intelektualci ne stvaraju samo naučne ideje, nego i ideologije koje pokreću mase. Uspeh levice u 20. veku bio bi nemoguć bez opozicionih intelektualaca. U 21. veku je neoliberalizam uspešno potisnuo kritičke intelektualce sa alternativnim programom. Učinio je to uz pomoć nove koalicije bezidejnih menadžera i stručnjaka za onostrano – popova.
Kažete da kapitalizam nema alternativu i da niste sigurni je li veći kriminal opljačkati ili osnovati banku. Gde je izlaz iz ove situacije?
I ovde ću iz mnoštva primera izdvojiti samo jedan. Da je kapitalizam iracionalan svedoči i to što je zaokret od fosilnog ka ekološkom zelenom kapitalizmu nemoguć jer kamikaza kapital nošem težnjom za većim profitom nije zainteresovan za neprofitabilnu, ali dosta skupu čistu obnovljivu energiju (vetra, sunca i talasa). Profit se izvlači iz uglja i nafte. Naravno da nije ugalj nemoralan, nego je profit nemoralan jer ugrožava i atmosferu. Borba protiv promene klime i protiv socijalnih nejednakosti je ključ globalne sigurnosti. Treba propagirati načelo solidarne ekonomije koje glasi „upotreba umesto posedovanja”, koje oslobađa pojedinca od tereta posedovanja i jača neprofitne aktivnosti. Alternativa je solarna i solidarna.
Ko je po vama subjekt promene? Kakva je njegova vizija slobode? U šta veruje?
To je nova levica, nova mreža raznih struja zasićenih neoliberalizmom. Ali bez intelektualaca, neosmišljeni protesti ostaju efemerne bune. Rasute bune tumače nepravdu kao karakternu crtu bogatih, osmišljene revolucije, pak, kao bezličnu strukturu kapitalizma. Salonski intelektualci pomažu čarke (bune) s nadom da se one neće pretvoriti u bitke (revolucije). Nova levica ne treba da centrira viziju oko slavne nacionalne prošlosti kao savremena desnica, kojoj je prošlost osa jedinstva nacije. Levica treba da promišlja onu prošlost koja je i ranije ignorisala prošlost kao izvor vizije poželjnog društva. Čini se da iz prosvetiteljstva i izvornog marksizma, koji ne slave nego ignorišu prošlost, danas uče levica u Grčkoj i u Španiji. Kod nas ove još nema jer smo opsednuti nacionalnim, a ne klasnim nepravdama. Današnji neoliberalizam mogu uzdrmati izbeglice koje se vraćaju kao bumerang neoliberalnom imperijalizmu.
Kakav je danas položaj intelektualaca u provinciji?
Intelektualci se ne dele na metropolske i provincijske. Provincijalizam, tj. palanka, nije prostorna nego mentalna odrednica.
Ako nas samokritičnost oslobađa kao društvo, da li je to naša nada za bolje sutra?
Samosumnja je uvek korisna. Treba sumnjati u darežljive tajkune
i u nove strane kapitaliste koji nam stižu bežeći iz svojih zemalja. Zato što treba razlikovati sistemski osiguranog socijalnog građanina od privremeno nahranjenog bednika. Nisu socijalni građani oni ugroženi koji prihvataju donacije od
tajkuna koji peru novac povremenim filantropskim akcijama. Socijalni građanin jeste samosvesni pojedinac kome država osigurava stabilno zaposlenje u javnom sektoru ili ga štiti od samovolje kapitaliste u privatnom sektoru, i kome garantuje stečenu penziju, a sve u onoj meri da samostalno kao subjekt može da određuje način vlastitog života. MIRA BUKVIĆ
