Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Srbija u narednom periodu treba da ispuni brojne zahteve u pogledu usklađivanja domaćeg zakonodavnog okvira sa onim koji postoji u EU. To se odnosi i na pristupno Poglavlje 27 koje se tiče životne sredine. Ocene su da Srbija na ovom području prilično zaostaje za stanjem u EU i to u brojnim oblastima (količina generisanog otpada i njegov tretman, upravljanje otpadom i otpadnim vodama, emisija štetnih gasova u atmosferu itd.). Svedoci smo da često i u Zrenjaninu neprijatni mirisi „štipaju za oči”.
Nameće se pitanje ko bi trebalo da snosi odgovarajuće troškove zaštite životne sredine? Princip „zagađivač plaća”, inače duboko utkan i u pravne tekovine EU, predviđa da bi te troškove trebalo zaračunati onima koji životnu sredinu i zagađuju.
Osnovni princip kojim se preduzeća u tržišnoj privredi rukovode je maksimizacija profita. Profit predstavlja razliku između prihoda i troškova. Što su troškovi niži, uz ostale nepromenjene okolnosti, profit je veći. Stoga su preduzeća jako zainteresovana za snižavanje svojih troškova. Neplaćanje i neobračunavanje troškova povezanih sa zagađivanjem životne sredine preduzećima povećava profit, što ih stimuliše da povećavaju svoju aktivnost, čime dodatno zagađuju životnu sredinu i stvaraju troškove drugim članovima zajednice (negativni eksterni efekti). Kako bi se ovakav scenario sprečio, zagađivači bi za svako emitovanje štetnih materija (u vazduh, vodu, zemljište itd.) trebalo da snose odgovornost, odnosno troškove. Kada takve odgovornosti preduzeća nema, ono internalizuje koristi od svoje aktivnosti, dok se troškovi zagađenja eksternalizuju – snosi ih celo društvo/zajednica (emituju se neprijatni mirisi i štetni gasovi u atmosferu, štetne materije u reke i zemljište itd.).
Princip „zagađivač plaća” predviđa da preduzeća zagađivači snose ukupne troškove u koje su uključeni i troškovi zaštite životne sredine, bilo da se radi o naknadnom plaćanju naknada/taksi za zagađenje, bilo da su u pitanju preventivna ulaganja u „čistiju” tehnologiju sa ciljem da se smanje štetne emisije.
Međutim, primena principa „zagađivač plaća” je mnogo komplikovanija od njegove teorijske pozadine. Najveći izazovi su: (a) utvrditi ko su stvarni zagađivači, (b) koliko bi oni trebalo da plate zbog emitovanja štetnih materija i (v) kome bi trebalo da plaćaju – državi ili subjektima koji trpe zbog konkretnog zagađenja.
Finansijska nadoknada za zagađenje bi trebalo da bude jednaka šteti koja je nastala. Ipak, finansijski izraz nastale štete nije lako utvrditi. Prisutna je i nepouzdanost podataka pošto u nas nije u dovoljnoj meri razvijeno i zastupljeno tzv. ekološko računovodstvo, koje bi trebalo da pruži pouzdanu osnovu za vrednovanje prirodnih resursa, životne sredine, ekoloških troškova, kao i za donošenje odgovarajućih menadžerskih odluka. Stoga je troškove zagađivanja životne sredine teško proceniti i alocirati, što uz tradicionalno loš nadzor i monitoring u domenu primene zakonskih normi, za razultat ima nedovoljne podsticaje za promenu ponašanja preduzeća u oblasti zaštite životne sredine.
