Fiskalna disciplina ili propuštena prilika?

Finansiranje kroz kredite omogućava gradovima i opštinama da u kraćem vremenskom periodu realizuju više infrastrukturnih (kapitalnih) projekata, nego što bi bio slučaj kada bi ih plaćali sopstvenim sredstvima (kojih je u aktuelnom trenutku sve manje). Za te svrhe na rapolaganju su im dve osnovne vrste instrumenata: (a) bankarski krediti i (b) emitovanje hartija od vrednosti – municipalnih obveznica. Zakon o javnom dugu propisuje veoma stroga pravila kada je u pitanju kratkoročno zaduživanje jedinica lokalne samouprave (JLS) – maksimalni iznos zajma je ograničen na 5 odsto ukupnih tekućih prihoda iz prethodne godine. Dugoročno pozajmljivanje je dozvoljeno isključivo zbog finansiranja kapitalnih projekata. Ukupan iznos neotplaćenog duga (glavnice) ne može biti iznad 50 procenata, dok zbir godišnjih anuiteta (otplata glavnice + pripadajuće kamate) ne sme preći 15 odsto tekućih prihoda LS iz prethodne godine. Odluku o zaduživanju donosi nadležni organ JLS (najčešće Skupština grada ili opštine) uz prethodnu saglasnost Ministarstva finansija. Time se obezbeđuje vertikalna koordinacija između lokalnog i centralnog nivoa vlasti. Prema podacima Uprave za javni dug naše lokalne samouprave na kraju 2025. duguju ukupno 48 milijardi dinara (oko 410 miliona evra), što predstavlja nepunih 0,5% bruto domaćeg proizvoda. U poređenju sa prosekom EU (oko 5,5% BDP-a), reč je o znatno nižem udelu. Međutim, treba imati u vidu da je to pre svega posledica nižeg stepena fiskalne decentralizacije i ograničenije autonomije lokalnih vlasti u Srbiji.
Kao najznačajniji poverioci ističu se međunarodne finansijske institucije i bankarski sektor. Najveće učešće ima Evropska investiciona banka (14,6% ukupnih zajmova), zatim Banca Intesa (13,2%) i Poštanska štedionica (10,5%), što ukazuje na kombinaciju međunarodnih i domaćih izvora finansiranja. Najveći gradovi su ujedno i najveći dužnici, Beograd dominira sa oko 280 miliona evra, slede Novi Sad (49 miliona), Vranje (10), Kragujevac (4,6), Pančevo (4,2), Jagodina i Novi Pazar (po oko 4 miliona), Čačak (3,6) i Bačka Palanka (3,3). Zrenjanin ne spada u red zaduženih gradova. Takva pozicija se može oceniti kao pozitivna u kontekstu fiskalne stabilnosti i izbegavanja rizika. Sa druge strane, to može da ukazuje i na nedovoljno korišćenje raspoloživih instrumenata za realizaciju kapitalnih projekata. Imajući u vidu da pojedini ključni sportski objekti (poput stadiona i bazena) nisu u funkciji, kao i da je prisutan proces degradacije arhitektonskog i graditeljskog nasleđa, otvara se pitanje da li bi umereno i strateški fokusirano zaduživanje moglo doprineti unapređenju kvaliteta javne infrastrukture i ukupnih uslova za život i rad.
U tom smislu, uzimanje zajmova samo po sebi ne predstavlja negativan aspekt fiskalne politike, pod uslovom da je usmereno na finansiranje dugoročnih i razvojno orijentisanih projekata. Slično kao u slučaju domaćinstava ili preduzeća, kreditno zaduženje može predstavljati racionalan izbor ukoliko se koristi za ulaganja (npr. izgradnja stambenih objekata, nabavka i/ili modernizacija proizvodnih kapaciteta), a ne za tekuću potrošnju.