Fontane za malo želja
Piše: Milena Bečejac
Proradila je „mala duga” na jezeru, na prevlaci. Sad, da li je to nešto kao vodoskok, ili plutajuća fontana, ne znam – tek, lepo izgleda i lepo je videti prolećnu idilu na vodi. Fontane na Trgu slobode su još pokrivene. Dobro, lepo je kad prskaju, kada počne igra vetra i vode, lepe su i noću, kada se rasprše u onim šećerlemastim bojama. Volim svedene linije, ali oblik ove dve, sada već i ne nove fontane, malo mi liči na neko koritance ili valov – ledničko korito…
O fontani, koja je urađena kada i rekonstrukcija glavne ulice, ne treba trošiti više reči. Nestala je i česma. Fontana u gradu ima još, ali ni one baš nešto ne rade. Recimo, ona ispred Kulturnog centra – sada mu dođe kao žardinjera. Jedna je na Bagljašu, na platou kod doma mesnih zajednica. Ima je i na glavnoj autobuskoj stanici, i to je spomen fontana – česma, koju su osmislili Milutin i Novak Mićić, a podignuta je 1999. godine, povodom pola veka od osnivanja „Autobanata”.
Što se mene tiče, fontana u gradskoj bašti, sa rodom, jeste fontana koja mi najviše znači. Čak i onda kada su neki „odneli” rodu, pa je stavljeno nešto kao čaplja, pa je ponovo stigla roda… To je fontana ljudi koji žive u ovom gradu jer znate li nekoga ko se kao mali nije slikao ispred fontane ili uzjahao kamenog lava.
Naravno, ranije je na gradskom trgu bila i ona plava fontana, lepo je žuborila, a bogami su se u njoj lepo brčkala i deca. Prva rekonstrukcija trga bila je 1964. godine, bila je fontana, žuta cigla, parkinzi… Posle je plava fontana uklonjena, što i nije, možda strašno, ali jeste strašno to što nije osmišljeno ništa bolje od nje. I što je sadašnji trg tako pust, bez obzira na lepe žardinjere u kojima rastu i neke čudne biljke.
Nema plave fontane, nema hlada mirisnih lipa ispred Narodnog pozorišta i „Vojvodine”… Ima trg, ima prostor, ali šta ćemo sa ono malo duše…