Junski dan. Vrelina ulazi u moju sobu a sa njom i zvuk gitare – Geri Mur „I dalje tugujem” (Still got the blues), a onda „Parni valjak” i „Zastave”.Leto je.
Ne mogu da iz srca istisnem sliku: Čovek stoji u hladovini, ispred njega velika kartonska kutija. U kutiji – tri šteneta. Pitam, koliko jedno košta. Čovek odmahuje glavom, uz osmeh kaže – ma ne, poklanjam ih nekome ko će ih voleti. Ostalo je njih troje, brat koji je, s pravom jačeg, bio baš ješan i porastao, i dve malene sestrice. Spavaju, uživaju onako lepo nahranjeni. Čovek kaže da ih nikada, ama baš nikada, ne bi bacio. Kod kuće ima pse, neke štence je već poklonio, a ostale su ove tri šapice. Kaže i to da niko nije bio zainteresovan, pa je rešio da ih sledećeg dana odnese na drugu lokaciju. Veruje da će ih kasnije, kada budu veći, udomiti. Ako ih niko ne bude hteo, ostaju kod njega. Kuce su mešanci. Nemaju rodoslov, nemaju čizmice i bundice za zimu, duksiće i slično. Oni su samo male crne kuce, koje će nekome doneti mnogo radosti.
Na ulici, vidim da ljudi ostavljaju vodu, i hranu za pse i mačke bez doma. Te naše lutalice ili je neko izbacio, ili su se na neki način izgubili. Jer, dosta ima i oglasa da je nestao pas, takav i takav, ili papagaj, uz vapaj – pomozite Vanji da se vrati kući. Znam, ima i onih koji su zbog pasa lutalica imali neprijatna iskustva. Kada idu u čoporu znam koliko su strašni. Ili kada laju na bicikliste i jure za automobilima jer, čudo jedno, baš ne vole točkove. Ali znam i jednog Žućka koji voli da uživa na suncu: smesti se na klupu na kojoj već, udubljen u čitanje novina, neko sedi…
Sad, biće i onih koji će reći da se više pažnje poklanja psima nego ljudima. A, opet, mislim da neko ko nije spreman da pruži pomoć drugome, teško da će to učiniti i da je čovek u pitanju. Jednostavno, najlakše je okrenuti glavu i produžiti dalje…
