U Beogradu je nedavno otvorena izložba „Necenzurisane laži”. Na izložbi nisam bila, pa ne bih o njoj, mada mi je čudno da se o demokratiji u jednoj zemlji govori na primeru objavljenih novinarskih zapisa o njenom premijeru, a u organizaciji stranke čiji je on član. Valjda je to po onom „Što je više kleveta i laži, (ovde možete ubaciti ime) nam je miliji i draži!” Pažnju mi je privukla izjava Maje Gojković: – Ne razumem burne reakcije na izložbu „Necenzurisane laži”, to je konceptualna umetnost tipa Marine Abramović.
Marina Abramović je umetnica svetskog glasa. Ona je za 1997. godinu ponela prestižno priznanje našeg grada, nagradu Fonda „Todor Manojlović” za moderan umetnički senzibilitet. Nije došla da primi priznanje. Slikarstvo je u samim počecima zamenila za bodi art odnosno bol, reckajući po svojoj koži. U njenoj biografiji čitam da je iscrpljivanje tela tada bila njena osnovna karakteristika. U performansu iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću: „Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati šest časova.” Posle trećeg sata, publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali…
Ali, naša gradska priča se nastavlja. U vreme povratka demokratije na ove prostore, grupa prosvetnih radnika okupljala je učenike učeći ih o toleranciji, uvažavanju različitosti. Tako je tim pokojne profesorke Radoslave Cice Ikonov u Krunskoj ulici, pre odlaska na seminar, posetio Muzej Nikole Tesle. Sa nama je bio Velimir Abramović, Marinin mlađi brat, koji je mladim Zrenjanincima nadahnuto govorio o Tesli. Teslin Muzej se nalazi u kući koju je arhitekta Dragiša Brašovan projektovao za Đorđa Genčića. Brašovan je svoj graditeljski pečat ostavio i u Velikom Bečkereku – Dom sportova (Sokolski dom), zgrada Srpske banke…
Tako smo, korakom unazad, stigli do našeg grada. A u njemu, bogu hvala, dobrih izložbi i kulturnih događanja uvek ima koliko god hoćete…
