Iako obiluje lutkar skim pozorištima i festivalima, Srbija ne školuje kadrove za ovu vrstu teatra. Nedostaju reditelji, scenografi, dizajneri, dramaturzi. Sve je manje i majstora koji izrađuju lutke. Mnoga dečja pozorišta zato se dovijaju. Lutke i scenografiju neretko otkupljuju od Bugara, jer u Srbiji nema ponude, niti su mladi za taj posao zainteresovani. U zrenjaninskom pozorištu, nakon odlaska glavnog majstora za lutke, taj posao preuzeli su scenografkinja Blagovesta Vasileva i glumac u penziji Jovan Caran. Njegova radionica proizvela je poslednjih godina junake za brojna pozorišta u Srbiji i u regionu.
ČUVARI MAGIJE
– Ima dva načina da se dođe do lutke. Prvi je da se nađe dobar dizajner, odnosno scenograf ili kreator. Drugi način je da se nađe majstor. Pošto njih nema, odem u radionicu i sam napravim lutku. U ozbiljnim zemljama to se uči na fakultetu nekoliko godina. No, ja sam znanja sticao ceo radni vek – priča Jovan Caran.
Objašnjava da lutka treba da bude jednostavna i funkcionalna. Stoga publika stiče utisak da ona može sve.
– Posao mi olakšava činjenica da imam bogato iskustvo. Znam tačno šta može sa kojom lutkom da se izvede na sceni. Kod mene dođu kad ne mogu da pronađu majstora za složenije zadatke. Recimo, zatreba za predstavu cvet kojem se otvaraju latice ili žablji hor. Marionete ne znaju mnogi da prave, a ja sam sa tom lutkom rođen. Ginjole su lake, tu je glavno umeće. Kada je reč o materijalma, najvažnije je da su praktični i laki za obradu. Za marionete se cenilo drvo lipe, za određene vrste zanimljivi su sunđeri – nabraja Caran. Kako objašnjava, svaka predstava polazi od teksta, pa tako i rekviziti treba da se uklapaju. Bilo da su pravljene od štapa i kanapa, izvedene laserskim tehnikama ili samo igrane rukama.
U LUTKARSTVU JE SVE MOGUĆE
Scenografkinja našeg pozorišta Blagovesta Vasileva kaže da se lutka može napraviti od mnogo materijala. Primećuje i da je došlo do nekih promena u izvođenju, što ranije nije bila praksa u Srbiji, a rezultati su odlični.
– U poslednjih nekoliko predstava, glumci su bili važna karika i deo procesa, sa svojim idejama i mišljenjima. Nisu bili samo izvođači uloga – opisuje
Blagovesta Vasileva.
Podeća da je lutkarsko pozorište mesto gde je sve moguće. Bitni su mašta i posvećenost poslu.
– Ako imamo dramaturga kojI vodi računa o tome da se priča razvija, reditelja koji sve to uklopi, scenografa koji vizuelno osmišljava predstavu, otvaramo vrata deci da nastave da razmišljaju o tome. Ako uspemo da probudimo dečju maštu, da zadržimo njihovu pažnju onda smo uspeli u zadatku – kaže Blagovesta.
Sličnog je iskustva i kostimografkinja i scenografkinja Irina Somborac. Jednu od upečatljivih saradnji ostvarila je tokom rada na zrenjaninskoj predstavi „Pradevojčica”, po tekstu Desanke Maksimović, a u režiji Sonje Petrović.
– Taj projekat je bio vrlo izazovan, zato što ni tadašnji majstor Tibi Farago, ni ja, do tada nismo takve materijale koristili i takav tip lutaka pravili. Puno smo eksperimentisali. Uz moje ideje i njegovo veliko iskustvo uspeli smo da dođemo do rešenja. Na izradi svega učestvovali su stolar, krojačica i dekorateri. Imali smo i stručnu saradnicu za materijale, pošto se u toku same predstave koriste glina i zemlja. Sve to govori da je uspešnu realizaciju lutkarske predstave u celini, neophodna grupa ljudi različitih znanja, iskustva i velike ljubavi prema lutkarstvu – navodi Irina Somborac.
Dodaje da je pravih majstora – tehnologa lutaka izuzetno malo. Stoga se dizajneri snalaze tako što sami izrađuju lutke, sarađuju sa pozorišnim stolarima i krojačima, kojih takođe nema dovoljno.
