Početkom jula epidemijska situacija u srednjem Banatu je, posle dužeg vremena, bila stabilna, sa malo zaraženih. Šok soba i prostorije osnovne standardne nege (stacionar) u crvenoj kovid zoni Opšte bolnice „Đorđe Joanović” su bile prazne, u tom trenutku ležao je samo jedan pacijent na poluintezivnoj nezi.
U tim sobama, gde ukupno ima stotinu postelja, tokom udarnih talasa boravili su pacijenti sa najtežom i srednje teškom kliničkom slikom, koji su bili priključeni na respirator i kiseonik. O njima je 24 časa dnevno brinuo tim medicinskih sestara, koje su „pokrivale” dva sprata. I kada je toplo i kada je hladno i kada su sobe pune i prazne, one moraju da nose zaštitnu opremu – skafander, kaljače, kapu, dva para rukavica, dve maske i vizir. Njihova radna smena traje 12 sati.
Pre nego što nas je medicinska sestra Žana Jovica uvela u crvenu zonu i ispričala nam kako izgleda rad u takvim okolnostima, morali smo i mi da obučemo zaštitinu opremu (samo što smo umesto skafandera nosili plavi mantil). Sa Žanom smo krenuli u obilazak prostorija, a potom su nam se u šok sobi pridružile njene koleginice Aleksandra Rac i Anja Šalipurović. Iako smo imali jednostavniju zaštitu na sebi, bilo nam je veoma toplo i mogli smo samo da pretpostavimo kako je raditi svakodnevno u skafanderima.
TIMSKI RAD
– Neizvodljivo je boraviti više sati u takvoj opremi, jer se teško radi u tome. Telo se neprestano znoji i dok miruje, a kamoli kada je u pokretu. Kada je bilo najgore, smenjivale smo se na sat vremena, nekada i na dva. Svi radimo dugo u bolnici na različitim odeljenjima: Aleksandra u šok sobi, Anja u postkoronarnoj jedinici, a ja na koronarnoj, koja je takođe intezivna nega – objašnjava Žana Jovica.
Medicinske sestre su nam potom ispričale da u tim najtežim trenucima radi adrenalin i da tada samo razmišljaju kako da pomognu pacijentima.
– Kada je haos, nemamo vremena da mislimo o strahu. Dobijamo instrukcije lekara i to izvršavamo, a posle kada se sve smiri i izađemo u zelenu zonu da se osvežimo, onda se tek opustimo. U crvenoj zoni nema jela, pića, a ni toaleta. Bolest je nepredvidiva i uvek smo u pripravnosti. Nijedan pacijent nikada nije bio bez našeg nadzora. Nas četiri je pokrivalo šok sobe kada je bilo najteže. U svakom momentu je ta dva sprata opsluživalo 10 ljudi. Bili smo jedan tim. Verujem da smo svi isto razmišljali – samo da se ne dogodi da ne bude mesta za nove pacijente – navodi Žana Jovica.
Aleksandra Rac ističe da je od početka pandemije intezivna nega bila puna, a da je počelo da jenjava februara meseca. Kako kaže, još dve prostorije su bile šok sobe, a u jednom trenutku je bilo 16 osoba na mehaničkoj ventilaciji.
STRAH JE ZAJEDNIČKI SVIMA
Naše sagovornice su se složile da su kod svih bolesnika videle strah u očima.
– Pacijenti su morali prvo da se smire i shvate da hoćemo da im pomognemo, ali je to psihički njima teško. Ovo što smo ovde videle i prošle, drugačije je od svega što smo radile – kažu Žana, Aleksandra i Anja.
A kako se posao u najtežim situacijama odražava na njihove familije, medicinske sestre ističu da su svi profesionalci koji se trude da posao ne nose kući.
– Kod kuće smo samo supruge i majke, a ovde smo medicinske sestre koje rade svoj posao. Bude nam teško, ima i suza, ali nikada ne opterećujemo pacijente, niti porodicu. Prirodno je da se svaki čovek boji – navodi Aleksandra Rac.
Žana dodaje da je najteže od svega bilo gledati čitave porodice koje su tu ležale, a dešavalo se da nisu svi preživeli. Pošto se situacija stišala u trenutku našeg razgovora, zanimalo nas je da li strepe od novog talasa.
– Mi smo taj scenario već videle – da se malo smiri, pa krene ponovo. Nadamo se da posle vakcinacije sledeći talas neće biti jak. Sada smo uspele i da malo predahnemo, mada jedva čekamo da odemo na godišnji odmor – navode naše sagovornice.
Na pitanje novinara šta bi poručile onima koji ne veruju da postoji korona, one su odgovorile da treba da veruju i da čuvaju sebe i svoje bližnje.
– Ovo deluje zastrašujuće i kada su sobe prazne, a zamislite kada svaki respirator svetli i pišti, jer reaguje na pokret. Tako je 24 časa, mešaju se zvukovi iz četiri sobe. Mi smo na svojim odeljenjima navikle da nas dozivaju pacijenti. Ovde nas niko ne doziva, jer bolesnici nemaju snage da viču – objašnjava Žana Jovica i poručuje da se nose maske, da se vakcinišemo, jer ćemo tako pobediti ovu pošast.
Iva Isakov
VOLIM SVOJ POSAO
– Šok soba ima centralni kiseonik koji je u sistemu i priključuje se u respirator. U sobama koje su nasuprot nje postoje ogromne boce sa kiseonikom koje moraju da se zamene kada se istroše. Tada zovemo tehničku službu da to učini. I ti momci se oblače kao i mi. Pacijent se za to vreme stavi na drugu bocu. Zato je 24 časa sestra ovde morala da bude. Sve treba da se prati, ne gledamo samo infuziju i pacijente, nego i koliko je kiseonika ostalo. Nisam se pokajala što se bavim ovim poslom, volim to što radim, jer je svako od nas svestan da može da dođe do ekstremnih situacija – objašnjava Žana Jovica.
POHVALE I ZA OSOBLJE
Pre ulaska u zelenu zonu, medicinari svu kontaminiranu zaštitnu opremu bacaju i idu na tuširanje. Da bi ponovo ušli u crvenu zonu, oblače kompletno novu opremu i tako više puta tokom smene. Veliki teret podnose i spremačice koje su zadužene za besprekornu higijenu svih prostorija. Za sve zaposlene je veoma iscrpljujuće stalno presvlačenje.
