Čitam neke informacije na internetu. Ima tu i teških ljudskih priča. Odjednom, uskoči neka reklama, sasvim neprikladna uz tekst koji vam mami suzu ili preporuka za neki lek ili makar šta. Ima i korisnih stvari, samo što to sve stvara gužvu na čitalačkom planu. Sada se tako ubacuju – izbori su blizu – stranačke parole, face koje vam šalju vrlo lepe i slatkorečive poruke. Ali, idem ja, uključim svoj oldtajmer televizor, da čujem šta je novo, da pogledam neki filmić ili emisiju. Kad na ekranu, najavljujući njegov skori kraj, pobrkale se boje. I tu me nešto štrecnulo, ali pošto ipak mogu da ga gledam, nastavim dalje. Naravno, opet vam se učestalo sa malog ekrana obraćaju učesnici u izbornoj trci. Samo, tehnička nevolja kod mene izazvala dugu, pa su sada žuti postali crveni, crveni zeleni, zeleni plavi – čitav spektar duginih boja. Kao pobrkani lončići.
Frižider nisam baš često otvarala ovih dana. Eto, desi se da krenete u kupovinu, uvek nešto treba dokupiti (ne, nije reč o stvaranju kućnih zaliha). Kad ono – na rafovima ili gondolama, kako se to lepše kaže, nove cene. Videla sam neke podatke da je od januara prošle do januara ove godine naša zemlja rekorder po poskupljenju hrane, ali ne znam izvor informacije. Ono što znam jeste da imam dilemu: sa spiska potrebnih stvari „skinuti” neke od njih, smanjiti količinu gde se to može (voda ne može, to je bar Zrenjanincima jasno). Za iste pare, manje robe ili manja količina, a sad kako se ko snađe. Ulje od suncokreta ili zejtin, negde je oko 200 dinara, negde više od toga, negde 180. Pitanje je možemo li da izdržimo novu sportsku disciplinu – cunjaj od prodavnice do prodavnice, možda ti se posreći pa naletiš na neku akciju, što mu dođe kao omiljena sportska disciplina.
Ne znam zašto, ali u glavi mi je Arsenova pesma: Samo prazna obećanja dajem ja/više ne znam ni da delim stvarnost od sna/samo prazna obećanja dajem ja…
I, šta ćemo sad?
