Dobili smo pred praznike još jednu mesaru u glavnom sokaku. Šta da radimo, butici nam se sele, dolazi nam prehrambena roba. Na tom mestu, bila je svojevremeno prodavnica zrenjaninske industrije mesa „Bek”, koja je u glavnoj ulici imala još jednu, veću mesaru. Sad, nema ni veće ni manje prodavnice, jer nema ni „Beka”.
Sećam se da smo u to vreme govorili – kako to, glavna ulica, koja se zvala Maršala Tita, pa u njoj kupuješ safalade, svinjski but, papke i tako to. A sada bih dala ne znam šta samo da su te prodavnice ostale, da naš „Bek” radi, a ne što je, kao uostalom i u mnogim firmama, udaren katanac na bravu. Jer, iskreno, nije žal za mladost, ali da li ste, po propasti naše prehrambene industrije, jeli ukusnije viršle ili čajnu kobasicu. Ja nisam.
„Bek” je u počeo da se gradi 1956. godine, završen je tri godine kasnije, a tada je u fabriku uloženo skoro 65 miliona dinara. Imala je 629 zaposlenih. Proizvodio je sveže meso, kobasice, mesne konzerve, jestivu mast… Sve lepo i uvek sveže.
Inače, u Velikom Bečkereku je 1920. godine postojala „Tvornica salame” Ignaca Venera. Radila je samo pet godina. „Bek” je radio mnogo duže, pa je i on propao.
Čitala samo ovih dana da je u lokalu u Kralja Aleksandra Karađorđevića 26, još 1926. godine bila mesara Joce Križanova i njegovog sina Velemira. Posle Drugog rata, njemu je tadašnja vlast rešila da oduzme lokal, pa ga konfiskovala, da ne kažem otela.
Sad nešto na ovaj praznik, čiji drugi dan provodim radno, mislim koliko je u Zrenjaninu, drugom industrijskom gradu eks Jugoslavije bilo zaposlenih. I koliko je firmi, poput „Beka”, nestalo u tranziciji, privatizaciji, i koliko je vrsnih majstora svojih zanata ostalo bez posla… I koliko je grad izgubio u svemu tome.
Pa, neka živi, živi rad. Onima koji u to veruju, naravno.
