Ko ne plati na mostu..
Piše:dr Dejan Molnarvanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Na osnovu podataka Evrostata može se zaključiti da je cena električne energije (sa pripadajućim porezima i naknadama) koju plaćaju domaćinstva, polovinom 2022. godine bila oko tri puta niža u Srbiji (0,081 evra po 1 kWh) u odnosu na prosek EU-27 (0,25 evra po 1 kWh). Istovremeno, potrošači u Srbiji su za kilovat plaćali manje nego oni u pojedinim zemljama iz našeg regiona – u Bosni i Hercegovini (0,089 evra), Severnoj Makedoniji i Albaniji (0,094 evra), Mađarskoj (0,095 evra), u Crnoj Gori (0,096 evra), Hrvatskoj (0,135 evra) itd. Najskuplju struju po 1 kWh plaćali su građani Danske (0,456 evra), Belgije (0,338 evra), Nemačke (0,328 evra), Italije (0,312 evra).
Kada se uporede cene iz polovine 2022. u odnosu na isti period 2021. godine, uočava se da je u Srbiji došlo do blagog rasta (2,1%) u poređenju sa prosekom EU (14,6%). Ovakva situacija je, između ostalog, rezultat činjenice da naša država, za sada, uglavnom uspeva samostalno da proizvede neophodne količine električne energije. Doduše, oko dve trećine potiče iz termoelektrana, odnosno iz uglja (niskokaloričnog lignita), što sa ekološkog aspekta nije prihvatljivo. Ipak, činjenica da imamo sopstvene kapacitete nam je pomogla da u vrtlogu geopolitičke i energetske krize budemo manje izloženi udarima iz međunarodnog okruženja.
Međutim, problemi u proizvodnji do kojih je došlo tokom zime 2021. su nas prilično koštali. U prvih devet meseci (januar-septembar) 2022. godine EPS je uspeo da podmiri oko 85% potreba, dok je preostalih 15% nabavljeno „spolja” – na berzi, od trgovaca na tržištu, kao i od onih koji struju generišu iz obnovljivih izvora. Nevolja je bila to što se nužnost za uvozom poklopila sa poremećajima na svetskom tržištu i sa rekordno visokim cenama energenata. Usled ovakve situacije, „Elektroprivreda Srbije” je u toku prvih devet meseci protekle godine osvarila neto gubitak (nakon oporezivanja) u iznosu od oko 670 miliona evra. Taj trošak je prevaljen na budžet i javni dug (dodatno zaduživanje države), odnosno na sve građane. Dakle, to što nam računi za struju nisu bili mnogo viši, ne znači da cenu nismo platili. Kao poreski obveznici moraćemo u budućnosti da izdvajamo za otplatu zajmova kojima je pokriven gubitak EPS-a.
Politika niskih cena, iako naizgled atraktivna, ima brojne nedostatke i negativne posledice. Potrošačima se čini da je električna energija jeftinija nego što jeste, pa se ona neracionalno troši. Generisani gubici se po pravilu pokrivaju budžetskim sredstvima, a to znači manje novca za neke druge svrhe. Dalje, jedan od razloga za to što ulaganja u EPS-u godinama unazad nisu bila na potrebnom nivou je i taj što su usled niskih cena ostvarivani i niži prihodi, čime je ugrožena akumulativna sposobnost preduzeća.
Proizilazi da struja u Srbiji ni danas nije toliko jeftina koliko se čini. Kada bi se u cenu električne energije proizvedene iz uglja uračunao i trošak emitovanog ugljen-dioksida (kao što se to radi u EU), ona bi bila daleko veća. Imajući u vidu da je naša zemlja preuzela odgovarajuće obaveze u pogledu dekarbonizacije energetskog sektora u narednom periodu, pitanje je vremena kada ćemo morati da počnemo da u cenu struje uračunavamo i odgovarajuće ekološke izdatke.
