Ni Lukićevo ne može da izbegne negativne trendove – smanjanje broja stanovnika i odlazak mladih. No ovo selo ima nešto što mnoga nemaju – uspešnu zemljoradničku zadrugu. Kolektiv ZZ „Veljko Lukić Kurjak” nije želeo da se pomiri sa sumornim prilikama, pa je u nameri da oživi društveni život zajednice nedavno u centru sela stvorio kutak gde svi mogu da se osećaju prijatno.
KAO NEKAD – PODRŠKA ZAJEDNICI
Naime, Zadruga je obnovila staru upravnu zgradu i tu osnovala kafić-poslastičarnicu.
– Sa renoviranjem smo krenuli u martu prošle godine. Bilo je tu korova, žica, betonskih stubova – priča Čedomir Spasojević, direktor ZZ „Veljko Lukić Kurjak”. Sve u letnjoj bašti je pažljivo osmišljeno – od simbola zadruge izvezenog na stolnjacima, do fontane gde voda prijatno žubori.
– Svako veče nam svraćaju oni koji posle šetnje nisu imali gde da popiju kafu, limunadu, pojedu sladoled. Čini mi se da smo izvukli iz kuća meštane koji su retko izlazili – navodi Spasojević.
Na dugu istoriju Zadruge na čijem je čelu podsećaju fotografije izložene u kafiću. Prikazuju krunjenje kukuruza četrdesetih godina prošlog veka, zatim prvomajsku paradu iz šezdesetih kada je zadruga imala običaj da sa mehanizacijom prođe selom. Tada, priča Spasojević, ZZ je bila pokretač gotovo svih dešavanja. To ljudi i danas očekuju, iako su se vremena promenila. ZZ „Veljko Lukić Kurjak” sada funkcioniše poput privatnog preduzeća, međutim i dalje pruža potporu lokalnoj zajednici.
– Nema organizacije u selu kojoj nismo pomogli u granicama svojih mogućnosti. Verujem da je zimi Lukićevo bolje očišćeno od snega od Zrenjanina. Čim počne da pada, naše vozilo odlazi na ulice. Za njega smo kupili i kašiku za sneg. Jedino su deca nezadovoljna, kažu ovi iz zadruge očistili ulice, nema sankanja – priča naš sagovornik.
SVESNI KLIMATSKIH PROMENA
Svoj opstanak ZZ „Veljko Lukić Kurjak” duguje pravovremenom reagovanju početkom devedestih godina iz želje da se očuva kolektiv.
– Tada je trebalo dokazati da je sva zemlja stečena radom zadruge zadružna svojina, što smo mi uradili. Mnogi nisu, te su propustili voz i zadruga im je postala društveno preduzeće koje je posle privatizovano. Očuvalo nas je jedinstvo – objašnjava Spasojević.
Stabilno funkcionisanje zadruge iz Lukićeva počiva na pažljivom planiranju proizvodnje i činjenici da navodnjavaju čak 80 odsto svog zemljišta, a raspolažu sa oko 500 hektara. Osnovna delatnost im je proizvodnja povrća za industrijsku preradu, ali to će se polako promeniti. Tako ove godine u redovnoj setvi nisu imali boraniju i kukuruz šećerac jer se prethodne tri sezone nisu mogli ostvariti ni prosečni prihodi usled nepogodnih klimatskih prilika.
– Ostali smo na grašku, koji je po prihodu bio na zadnjem mestu. Otkupne cene ratarskih kultura više su porasle nego cena graška, čiji uzgoj zahteva veće troškove, tako da se pripremamo da njih više forsiramo – ističe rukovodilac kolektiva.
Na prilagođavanje su ih primorale klimatske promene, čije su posledice suša, ali i najezde insekata kojih ranije nije bilo, što iziskuje više hemijskih tretmana, objašnjava naš sagovornik. Napominje da su sistemi za navodnjavanje u zadruzi ovog leta radili 24 časa dnevno, ali da je i dalje upitno kakvi će biti rezultati.
– Nekad je bilo nezamislivo tretiranje pšenice protiv određenih bolesti. A danas ko želi iole normalan prinos mora to da čini dva puta. Plasiranje kvalitetnog proizvoda na tržište zahteva dosta znanja i nauke – poručuje rukovodilac ZZ „Veljko Lukić Kurjak”.
Ovaj kolektiv već godinama posluje po standardu dobre prakse (global GAP), što znači da sve što rade u njivi „ima traga”.
– Za krajnji proizvod se tačno zna kada je, kako i čime tretiran. Sve se prati kroz dokumentaciju – objašnjava Spasojević. Dodaje da im nije bio problem da uvedu ovaj standard jer su tako poslovale stare zadruge. ZZ „Veljko Lukić Krujak” se dokazala da nastavlja njihovim putem. Sa svojim kooperantima sarađuju već 20-30 godina. Nastoje da im repromaterijal obezbede po najpovoljnijoj tržišnoj ceni, bez ugrađivanja marže, a da njihove proizvode plate po najvećoj otkupnoj ceni.
– Naša zadruga živi od svojih 500 hektara, a zadovoljni smo da iz otkupa od kooperanta i zadrugara pokrivamo troškove poput otprema robe i magacina – zaključuje Čedomir Spasojević.
Milana Maričić
SLABA VAJDA OD SUBVENCIJA
Zadruge na tržištu nisu ravnopravne sa poljoprivrednim gazdinstvima, ističe Spasojević. Kao primer navodi da podsticaje za sisteme za navodnjavanje dobijaju vlasnici do 99 hektara zemlje, što njih eliminiše sa konkursa. Problem vidi i u nedostatku subvencija za gorivo.
– Ove godine smo potrošili preko 80.000 litara nafte. Akciza ne bi trebalo biti obračunata na poljoprivredne mašine. Ne poslujemo mi samo za svoju dobit nego i za društvo jer proizvodimo hranu. Od podsticaja smo jedino dobili 15 miliona dinara na konkursu Ministarstva za brigu o selu, od kojih smo kupili tri mašine – navodi Čedomir Spasojević.
ELEKTROPUMPE ČEKAJU
Kako bi smanjili troškove zalivnog sistema koji troši mnogo nafte, zadruga u Lukićevu kupila je pumpe za navodnjavanje na elektropogon. Međutim, one već dve godine stoje u magacinu jer nisu uspeli da sprovedu struju u atar. – Za elektrifikaciju nam je traženo da se još neko priključi na mrežu, za šta nema interesovanja. Zato smo u začaranom krugu – objašnjava Spasojević. Dodaje da je im je u planu uvođenje još jednog sistema za navodnjavanje kako bi pokrili celu površinu.
