Kako se jede đevrek: Đevrek prvo mirišeš. Onda odgore susam grickaš, i u koru mu, tragovima zuba, rupičastu mapu crtaš. Zatim, tako oivičeni međurupičasti prostor odlamaš, i u ukusu komadića uživaš. Na kraju, masne prste poližeš, pa ih još mirišeš i uspomenu na detinjstvo evociraš.
Ovo je „Đevrek” iz knjige kratkih priča „Dreaming” Danijele Milosavljević, Zrenjaninke u Novom Sadu ili Novosađanke iz Zrenjanina. Naslov je po prvoj priči u ovoj zbirci, o duhu i filozofiji Aboridžina. Oni smatraju da se stvarni život zapravo nalazi u snovima. Moguće. Ima u ovoj knjizi zrenjaninskih sećanja na detinjstvo i mladost, iz ulica Stevice Jovanović i Ruža Šulman, i nekih drugih…
Od svih priča, u moj san se uvukla upravo ova o đevreku. Ona povezuje moja sećanja, na đevreke koje je deda donosio, još vruće, iz obližnje čačanske pekare, i ova zrenjaninska, jer – nije baš da sam tako jela đevrek, ja bih ga lomila i grickala, ali je svejedno miris bio divan, i ukus, i masni prsti, dakako…
Volim đevrek i danas ali, nekako, meni je najlepši bio onaj koji su pravili Đuđa i Nurija Aziri. Kupovala sam ih u crvenom kiosku, tu u prolazu iz glavne prema Pupinovoj ulici, kod „Borova”. I grickala ih na putu do redakcije.
I, naravno, jedan san ulazi u drugi – i vraća mi se onaj Zrenjanin pre nego što je dobio popločani glavni trg, i dok su glavnim sokakom prolazili automobili, autobusi… Čekala bih tu, kod knjižare ili kod Kamenkovog kioska sa prelepom bižuterijom, autobus za Bagljaš, pa se klackala u njemu „jer sam tako bila u mogućnosti”, odnosno – imali smo gradski prevoz …
Prolazile su godine. Nestao je prolaz, nestali su kiosci, stare radnje, glavna ulica je jednom, pa još jednom promenila izgled… Proredili su se autobuski polasci. I, uopšte, promenilo se toliko toga…
Možda mi zbog svega toga mnogo znače fotografije grada iz tih nekih godina. I iz prošlosti. I zaista cenim trud sugrađana koji, objavljivanjem fotografija na društvenim mrežama, čuvaju od zaborava neko vreme, neki grad, neke nas… I neke snove…
