Bilo je to oko 18 časova, drugog dana pošto se završio zimski raspust. Prethodnih dana bilo je uživanje gledati kako Zrenjaninci uživaju na klizalištu, onom montažnom, na Trgu. Ali, mislila sam, evo, počinje škola, ko će sad da se kliže. E, klizalo se. Uz veselu ciku dece i mladih, onih koji su prvi put stali na sličuge, do onih drugih koji su parali led izvodeći neke umetničke figure. Sve u svemu, pokazalo se da nam je klizalište ulepšalo zimu (bez snega).
Bilo je i ranijih godina da se klizalište montira u centru, u dvorištu Doma borilačkih sportova, u „Avivu”… Ranije, kada su zime bile jake i led se hvatao na površini jezera, mladi su hodali po njemu, mada to nije bilo ni bezbedno, ni dozvoljeno.
Na sajtu skijanje.rs, piše da se klizački sport u našim krajevima razvio veoma rano – O počecima klizanja u Srbiji i Vojvodini postoje podaci iz druge polovine 19. veka. U to vreme, na ovim prostorima uglavnom su se deca bavila klizanjem i to iz zabave. Zanimljivo je da se klizanje najpre razvilo u Vojvodini krajem 19. veka. Postoje i napomene da je ovde klizanje staro gotovo dva veka.
Prvi sportski klubovi u Srbiji koji su negovali umetničko klizanje osnovani su sedamdesetih godina 19. veka u Somboru i Velikom Bečkereku.
Ne treba zaboraviti ni da je Karolina Mesinger (Veliki Bečkerek, 1868 – Budimpešta, 1942), bila direktor devojačkog školskog zavoda u Velikom Bečkereku. Ona je 1903. godine otvorila sopstveni ženski vaspitni zavod (danas je tu Osnovna škola „Sonja Marinković” u Tepličkoj, sada ulici Slobodana Bursaća). Zavod je imao gimnastičku dvoranu, kao i tenisko igralište koje je zimi korišćeno za klizanje.
I da ne zaboravimo Klajnovu baru. U nedostatku pravog klizališta, ona je predstavljala jedno od mesta na kojima su zimi mnoge generacije najmlađih uživale u igrama i zabavi na ledu. Bilo je čak i predloga da se bara uredi i osposobi kao zvanično gradsko klizalište, kako beleži Miodrag Grubački u „Varoškim vinjetama”.
