Piše: Milena Bečejac
Videla sam pre neki dan u kraju, na užarenom betonu, iscrtane dve „školice”. Za one koji su zaboravili šta to beše, evo malog podsećanja – dečja igra koja se sastoji u skakutanju na jednoj nozi, a može i obe, po šemi koja se iscrtava tamo gde to može jer su nam pešačke staze prilično neravne i uništene… Vidim da su i puna igrališta, i sportski tereni, i na bazenu koji je skoro otvoren organizuju se igre za mlade… Znači li to da su nam se deca odvojila od mobilnih i igrica. Ne baš sasvim, ali ipak jesu.
U Narodnom muzeju još traje izložba „Blago nama decama kad smo taki mali”, po stihovima Duška Radovića. Ima tu igračaka i predmeta za bebe i decu, predivnih fotografija. Podsećanje na neko prohujalo vreme, i sećanje na neko ne baš tako davno, na vreme gumenih igračaka kakve smo kupovali u „Jugoplastici”. Videla sam dal Gaju, dal Vlaju, dal Raju, ali je u staklenoj vitrini, a baš sam želela da ga dodirnem. Igrala su se deca klikera, trule kobile, žmurke, šuge, klisa i maške, olovnih vojnika, puštanja zmaja, pa su zime bile kakve sad nisu i lepe za klizanje, grudvanje, sankanje…
Naravno, i igračke… Pravili su ih nekada davno roditelji, ali je u Velikom Bečkereku postojala i radionica za izradu igračaka. Kalman Homa (1852-1948), tokar. Do Prvog svetskog rata, u svojoj kući je izrađivao i prodavao igračke, a kasnije osnovao i prodavnicu igračaka „Homa-Vombah”. One su bile od drveta. Bila je 1870. godine i prodavnica mešovite robe „Kod leptira” braće Beno. Mehaničke igračke i lutke za decu imućnijih roditelja stizala su iz Nemačke, Francuske i Mađarske.
Danas su igračke sasvim drugačije, i brzo se menjaju one koje su „u trendu”. Igru su zamenile video igrice. Ali raduje to što bar ovih dana školskog raspusta deca trčkaraju, prave neke kao kolibe, igraju košarku, fudbal… I lepo im je… Radost u pokretu, baš kao što postoji u gradu Udruženje „Vratimo deci radost u pokretu”.
