Vraćam film unazad, 3. novembra (utorak) sam osetio da me grlo malo grebe i počinje suvi kašalj i, po ko zna koji put, uzeo sam malo više vitamina očekujući da to prođe za par dana. Međutim, kašalj je bivao sve jači i intenzivniji. Čekam ponedeljak da se javim mom ličnom lekaru. Doktorka radi popodne. Sestra pita sve u čekaonici da li neko ima temperaturu. Javljam se i odmah me izoluju u posebnu prostoriju.
Kašalj ne jenjava, osećam od naprezanja bolove u mišićima stomaka. Doktorka me u kompletnoj zaštitnoj opremi pregleda i konstatuje da je samo bronhitis i dobijam antibiotik, ako mi ne bude dobro, da se javim na kontrolu.
U sredu (11.11.) počinje i gušenje, ne mogu da udahnem dovoljno kiseonika – kao da vam neko pritiska grudi, kako kažu, kao da vam slon sedi na grudima. Tu noć sam proveo šetajući od sobe do sobe. Jedva sam čekao da svane.
ŠATOR, HLADNE STOLICE, DUGO ČEKANЈE…
Ovako za naš list počinje svoju priču o borbi sa korona virusom naš sugrađanin Miroslav Brnjoš, inače prosvetni radnik i direktor Osnovne škole „Žarko Zrenjanin”. Možda su sve kovid priče slične, ali, ipak, svaka na svoj način govori o tome šta pacijenti preživljavaju na putu do ozdravljenja.
Naš sagovornik kaže da je pozvao doktorku i prijavio da mu nije nimalo bolje, već mnogo gore stanje i da ga, po proceduri, prijavi u kovid ambulantu. Doktorka javlja da ga je prijavila, ali da čeka, javiće se.
– Čekam, čekam… Ne osećam se dobro. Oko 18 sati dobijam poziv da dođem u 20 sati u ambulantu na pregled, a posle pet minuta ponovo poziv i obaveštenje da dolazi vozilo hitne pomoći da me vozi u bolnicu na infektivno odeljenje. Hladno je, oko nula stepeni, jedan poluotvoreni šator Crvenog krsta, hladne plastične stolice i mnogo ljudi koji tu čekaju po 5-6 sati. Osećam da mi temperatura raste, počinje groznica. Tehničar i doktorka me primaju, mere kiseonik, temperaturu, pregled i uput za snimanje pluća.
PROFO, ŠTA ĆEŠ TI OVDE…
Lekari i svo osoblje padaju sa nogu. Velika gužva, mnogo nervoze. Rade mi PCR test i smeštaju u sobu sa momkom iz Stajićeva. Ista dijagnoza – upala oba plućna krila. Kašalj ne jenjava…
– Vizita, pored svog osoblja kada sam video dr Papića bilo mi je lakše. Njegova uvek vesela konstatacija – „Profo, šta ćeš ti ovde, uradićemo generalku i bež`kući”… Stiže rezultat testa, negativan sam. Tehničari nas upozoravaju da ne izlazimo iz sobe, samo do toaleta, jer ima i pozitivnih. Manjak kreveta, dvoje leže na nosilima u hodniku. Guraju dvoja kolica sa čaršavima preko glave. Užas, strašno je! Misli se roje – ko je sledeći?
Premotavam u glavi: Heleni je rođendan, prvi, neka je bezbrižna i srećna. A tužan sam što ne mogu da podelim sreću sa decom. U ponedeljak, 16. novembra, kontrolni snimak pluća i premeštaj na kožno odeljenje: cela bolnica je u kovid režimu, a kožno je infektivno odeljenje za one koji su negativni. Ljubazne medicinske sestre se trude maksimalno da nam pomognu, sestra Zoka pleni toplinom i ophodi se kao velika mama prema svoj svojoj deci. Kašalj i dalje ne jenjava, temperatura varira – nastavlja svoju priču Miroslav Brnjoš.
Nedelja, 22. novembar, na ponedeljak: oseća jako gušenje, dobija i kiseonik. Ništa od spavanja. Kako kaže, kao izbeglica sedi na stolici celu noć ogrnut ćebetom. Diše na „škrge”. Kao davljenik pod vodom. Boji se da je đavo došao po svoje. Ali … rešen je da se bori. Posle vizite, premeštaju ga na plućno.
– Druga selidba, noge klecaju, nemam snage da hodam. Guraju me kolicima. Smešten sam u sobu sa dva teška bolesnika. Dobijam novu terapiju. Dr Miodrag me stalno obilazi. Lakše mi je, deluju injekcije, ali je disanje još teško. U petak, 27.11, premeštaju me u drugu sobu – rotacija bolesnika. Tu je taman stigao i deda Dušan, 84 godine, naš Dejka… – priča naš sugrađanin.
MORAL DIŽU DIVNI MLADI LjUDI
Temperatura se povukla, Brnjoš još malo koristi kiseonik, bolje se oseća, ali je još malaksao. Terapija je intenzivna, preko infuzije ujutru i uveče. Dani jednolični. Snagu daju poruke, pozivi podrške od prijatelja, rodbine… A borba protiv nevidljivog neprijatelja se nastavlja.
– Dejka Dušan je prijatan sagovornik. Stiže nam još jedan cimer, Drago. Poznata faca. Kada je rekao da je godinama radio u knjižari „Kultura”, eto odakle mi je poznat. Drago, 72 godine, opet isto – upala pluća. Dane ubijamo slušajući životne priče svih nas. Moral nam dižu tehničari. Divni mladi ljudi, predani ovom humanom i nimalo lakom poslu. Došli su sa svih odeljenja bolnice, kao i iz ambulanti Srpske Crnje, Sečnja, Novog Bečeja. Ester, Dragan, Miloš, Jelena iz Sečnja, Selma, Dario i Toza, moj Toza iz „Njegoša”, Jovana…
Nije bilo redovnih smena, radili su uporedo dan za danom, noću. Niko nije imao vremena da se žali. Iako ima još par meseci do penzije, tetkica koja je čistila i vodila računa o higijeni radila je samopregorno. Nije joj bilo teško da dolazi iz Lukićeva i vikendom kada nema prevoza – pun je hvale za zaposlene na odeljenju.
Kontrolno snimanje bilo je 30. novembra. Snimak još nije zadovoljavajući. Miroslav ostaje u Bolnici i ponovo je preseljen u drugu sobu, sa starim „cimerima”.
– Veza sa spoljnim svetom su novine, nažalost mnogo poznanika je izgubilo bitku sa ovom bolešću. Svaku noć čujemo užurbane glasove tehničara i doktora, pacijente pokrivene čaršavom odvoze. Strašno!
Svaki telefonski poziv me obraduje – daje snagu da izdržim. Dugo noću ne mogu da zaspim, želim da sam kod kuće, sa svojima, suprugom. Da se istuširam pošteno, obrijem. Od prvog dana dobijam stalno SMS podrške, posebno velika podrška dr Zube – Tibija. A 10. decembra me obaveštava da je i on sa temperaturom pozitivan, u ponedeljak siže strašna, tužna vest: Tibi je umro. Nemoguće, ne verujem – emotivno govori Miroslav Brnjoš.
SVE BLIŽE VRATIMA KOJA VODE U ŽIVOT
Doktorka pulmolog obilazi pacijente i kaže da mogu da idu kući.
– Posle nas šalju na kontrolno snimanje, snimak nije zadovoljavajući. Doktorka kao da nije studirala psihologiju, osećamo se kao da smo okupani vrelom vodom, potonuli. Tražim da potpišem i da idem kući. Dolazi glavna sestra Jelena i moli nas da za naše dobro ostanemo, bolest je takva da lako može da se brzo vrati. Kad smo, posle prve „afekt” odluke razmislili, i Drago i ja ostajemo, čvrsto rešeni – sledeći petak je naš po svaku cenu.
Ponedeljak, 14. decembar, ponovo selidba u drugu sobu, neka je bliže vratima. Po ko zna koji put vade krv za analizu. Rezultati su dobri. Petak, 18.12. ponovo kontrolno snimanje pluća, mnogo bolji rezultati – idemo kući svojima. Ne verujem da je to istina, radost. Trebalo je sačekati otpust, minuti su kao večnost i konačno, oko 15 časova, krećem kući…
DANI BORBE ZA VAZDUH, ZA ŽIVOT
– Mnogo je 37 dana izbrojati, a kamoli provesti ih u okruženju bola, tuge, borbe za vazduh, za život. Dobio sam žuti karton od ove pošasti. Pobedio sam zahvaljujući svima, svojom voljom i željom. Spas je preko 30 sati razgovora sa suprugom, najvećom podrškom, decom, prijateljima. Daje vam snagu da izdržite. Tek kada osetite sve ovo na svojoj koži ili kad vam neko bližnji upadne u kovid krizu, kad čujete da vam je neko od prijatelja izgubio bitku, shvatite koliko je ovo ozbiljno, opasno – poručuje Miroslav Brnjoš.
