Kada se spomene Kalifornija prva asocijacija su beskonačne peščane plaže okupane živopisnim zalascima sunca. Za mnoge je zemlja iz snova, ali i nezaobilazna destinacija brojnih turista. Posebnu čar daju joj nacionalni parkovi „Josemit” (Yosemite) i Redvud (Redwood). Džinovsko drveće, bajkovite planine, razne vrste cveća i kaktusa privlače zaljubljenike u prirodu.
U „Džošua tri” (Joshua tree), parku nazvanom po istoimenoj neobičnoj biljci, Zrenjaninac Miroslav Cicko Perić (1959) pronalazi inspiraciju. Živi i radi u Los Anđelesu, a za naš list govorio je o svojim počecima. Završio je Građevinski fakultet u Beogradu i, kratko, uporedo studirao istoriju umetnosti. Fotografija je njegov životni izbor, način izražavanja, hobi i druga profesija.
Bio je jedan od najuspešnijih autora u SFRJ. Radio je koncerte, plakate, postere, omote za kasete i ploče za zrenjaninske i druge bendove. Član je UPIDIV-a i nosilac zvanja kandidat majstora Foto saveza Jugoslavije. Učestvovao je na više od 340 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Na poziv Jovana Drndaka Njegovića i „Fotografskog dokumentacionog centra” nedavno je održao predavanje u Savremenoj galeriji. Kako Vam sada izgleda Zrenjanin?
– Ponovo sam u mom gradu za koji me vežu draga lica i nekoliko lokacija. Uvek je poseban osećaj vratiti se. Postoje stvari koje mi nedostaju, a koje ne. Sve se menja… stil života, psihologija ljudi, i to utiče i na fotografiju. Tako je i sa Zrenjaninom. Žao mi je što sam video mnoge zapuštene ulice, oronule fasade i veliku nebrigu. Gledajući promene u razvoju i arhitekturi, Zrenjanin gubi svoj identitet. Nisam sentimentalan. Svaki sledeći dolazak može biti poslednji. Da živim ovde puno toga bi me nerviralo, i sa time se ne bih lako mirio.
Fotografiju ste zavoleli još u Osnovnoj školi „Đura Jakšić”, a kasnije ste se usavršavali.
– Kao srednjoškolac redovno sam posećivao foto-sekcije. Sa 14 godina otac mi je dao svoj stari „Altiks”. Nisam se odvajao od njega i počeo sam da slikam okolinu. Kasnije, postao sam član „CD-13” u godinama kada je bio jedan od prvih klubova na rang listi u bivšoj Jugoslaviji. Zrenjanin ima (i dugo je imao) kreativne, uspešne i talentovane fotografe, koji se slabo vide u rođenom gradu. Ne postoji muzej, centar, manifestacije, galerije oko kojih bi se okupljali. Šta Vas je najviše interesovalo?
– Nije me privlačilo ono što je uobičajeno. Počeo sam da istražujem, da slikam travke, ptice, oblake. Kada bi mi vratili film sa razvijanja osećao sam da nešto fali. Učio sam o kompoziciji slike. Od 1984. do 1991. otvorio mi se jedan novi svet, jer je za mene fotografija bila gomila serija. Inspirisale su me obične ljudske priče, muzika, svetlost i senka. Tako su nastali ciklusi „Priče sa buvlje pijace”, „Priče sa moje ravnice”, „Ulice u senci”. Voleo sam uličnu (street) fotografiju, kasnije pejzaže.
Oduvek sam se trudio da usavršim laboratorijsku obradu. Nikada nisam montirao i previše toga dodavao, ali sam se bavio kreativnim procesima. Uključivali su promenu svetla, tona, kontrasta, a voleo sam i da izaberem izrez (kropovanje) kako meni odgovara. Tokom leta sa opremom putovao bih Evropom. Tako su se nametnuli novi motivi i interesovanja. Šta je za Vas fotografija?
– Kada sam počinjao da se ozbiljnije bavim, dosta se pričalo da li je ona umetnost ili ne. Tada sam, uglavnom, izbegavao taj termin, jer je za mene bila kreativni postupak. Da li je neko umetnik to odlučuje neko drugi. Vreme je najbolji kritičar. U osnovi fotografija je smatrana dokumentom. Ljudi su ranije više voleli da se slikaju i ta slika bila je, neretko, jedini svedok postojanja. Danas poželim da ponovo radim portrete kao što sam to činio u prestoničkom klubu „Stiv Naumov” u jedinstvenom ambijentu i sa dragim ljudima. To je svojevrsno vraćanje dokumentu. Kako je tekao Vaš život daleko od svega na šta ste navikli?
– Prvih godina skoncentrisao sam se na egzistenciju i snalaženje u novom društvenom i kulturološkom miljeu. Fotografiji sam se vratio čim sam imao malo više vremena za sebe.
Bio sam član kluba „San Fernando” (Photography club in the San Fernando Valley) i stekao nova iskustva. U Americi postoji velika razlika između profesionalaca i amatera. Ogleda se pre svega u opremi, ali i motivima i interesovanjima. Svaki region je specifičan. Istražujući mnoge predele otkrio sam „Džošua tri”. Odlazio sam i vraćao mu se kad god bih imao prilike. U takvom ambijentu otvorila mi se sasvim nova perspektiva. Inspiracija mi je postala čarobna pustinja sa svim tim retkim drvećem, kaktusima, formacijama stena.
Kako danas gledate na fotografiju kada dominiraju moderne tehnologije?
– Živimo u svetu gde su pojedini gradovi skoro stoprocentno pokriveni kamerama. Svaki trenutak našeg bitisanja negde je zabeležen. U fotografiji o kojoj pričamo važan je kreativan odnos koji predstavlja naš lični pogled na svet. U tom mnoštvu treba pronaći i odabrati onu koja zaista vredi. Verujem da, iako dolaze novi alati, tehnike, čak i veštačka inteligencija, fotografija neće umreti.
Miroslava Malbaški Foto: J. D. Njegović & M. Perić
