„U nama je sudbina budućih dana i neki se možda i plaše za nju… i mi znamo zašto smo tu. Računajte na nas“! Navedeni stihovi Đorđa Balaševića obeležili su neko drugo vreme. Međutim, sumnje su ostale iste, bez obzira da li ste rođeni pedesete, osamdesete godine prošlog veka ili dvehiljade i neke. Ko će nas naslediti i kakve su to nove generacije?
Na ovako postavljena pitanja, po pravilu, (pri)stižu paušalni odgovori. Najpre graknu prosvetari sa konstatacijom da je svaka generacija gora od prethodne. Potom horski sadejstvuju (ne)savesni roditelji. Opravdanje za vlastite (ne)uspehe traže u poremećenom sistemu vrednosti, dehumanizaciji, brzom vremenu… Pritom zaboravljaju kada su poslednji put vodili suvisli razgovor sa svojim naslednicima.
Međutim, situacija i nije tako crna kao što neki pokušavaju da nam je predstave. Najbolji primer za to su mladi volonteri Crvenog krsta! U proteklih godinu i po dana sigurno ste ih negde zapazili. Na početku pandemije kako raznose pakete najstarijim sugrađanima. Potom na vakcinalnom punktu u Hali sportova. Liče jedni na druge. Uz osmeh na licu, smireno saopštavaju informacije sagovorniku.
Da li ste ikada pomislili na ove heroje? Verovatno ne! Bili ste zaokupljeni egoizmom i pričama kako vam nešto pripada. Sva sreća pa aktivisti Crvenog krsta nisu pali u zaborav. To je sprečio gradonačelnik, jer ih se setio na Međunarodni dan volontera. Kao dobar domaćin, goste nije dočekao praznih ruku…
