Čudno neko leto. Proleće je bilo toplije. Kiše, hladno, pa otopli…
Roditelji s nestrpljenjem očekuju kada će biti objavljane liste za upis učenika u prvi razred srednje škole. Završni ispit, bodovi, koeficijenti, liste želja… I, zapravo, upis učenika u prvi razred srednje škole niko ne dovodi u pitanje jer mesta ima uvek više nego đaka, budućih srednjoškolaca. Ali, da li će upisati i školu, odnosno zanimanje koje žele već je drugo pitanje. Toplo – hladno. Kao i leto.
Prošla nedelja bila je i u znaku prijema za najbolje učenike osnovnih i srednjih škola, najuspešnije na takmičenjima. Divan je prizor kada vidite na okupu mladost, ali potrebna je i odgovornost starijih da im obezbede uslove da po sticanju diplome mogu da nađu posao u gradu. Nije dovoljno samo uručiti pohvalnicu, rukovati se, diviti se – treba da grad postane konačno grad, škole da budu opremljene i popravljene jer znanje ne može da čeka, da bude što više posla uz, naravno, bar pristojnu zaradu.
Od ove nedelje, na nekoliko mesta u gradu, na bilbordima, fotografija nagrađenih učenika. Jer, kako je i gradonačelnik rekao, upravo je njima mesto na bilbordima, a ne nekim estradnim zvezdama i tome slično. Meni je to jako lepo, i mislim da je prvi put tako nešto i urađeno. Eto, da ih vidimo zajedno, i da možemo da kažemo: da, oni jesu naš ponos. Naša nada za bolju budućnost (ako ostanu ovde).
Sad, nije pitanje ovog grada nego ove države upravo to što niko od te pametne dece nikada neće imati toliko para koliko imaju estradne zvezde. I što će njihova imena objaviti, na primer, naš list, što će pisati novinari o njihovim uspesima… A na estradi snimiš jedan hit – jeee, svi znaju ko je to, pa se tu uključe i razne ličnosti iz rijaliti programa. I svi su ushićeni – narod ih voli, narod ih gleda, narod… Kada to čujem, pomislim – a gde sam tu ja. Ustvari, znam. Ja sam onaj deo naroda koji aplaudira mladosti i raduje se što su postali ili će postati dobri ljudi…
