Voda za piće mora biti zdrava…
Biti zdrava – biti – biti – biti, biti zdrava. Mora, mora, mora…
Vazduh koji udišemo mora biti zdrav… Okruženje u kome živimo mora biti čisto… Biti…
I, eto, u ove tople letnje dane, dok vučem flaširanu vodu, mislim kako bi bilo lepo da naš grad ima zdravu vodu koju možeš piti iz česme. Odvrneš slavinu, natočiš vodu u čašu i popiješ je. I, naravno, platiš račun kada ti stigne. A šta imamo? To već i vrapci znaju. Imamo račun, plaćamo račun. Nemamo već skoro dve decenije ispravnu vodu za piće, pa plaćamo onu flaširanu ili idemo na eko – česme, neko ima ugrađene i prečišćivače za česmovaču u svom domu… A mnogi koriste priliku kada nekuda putuju, da prtljažnik napune kanisterima dobre vode. Da bar malo uštede. Jer, poskupljuje i voda koju ne pijemo, i flaširana, koju moramo da pijemo. Moramo, moramo, moramo … Vidim da nam mnogi prebacuju kako smo kao građani mogli tako nešto da dozvolimo, da nas nadležni iz godine u godinu zamajavaju o izgradnji fabrike vode. Nije to baš tako, bilo je toliko akcija, protesta, ali tu smo gde smo… I vazduh nam je zagađen. I tek će biti kada proradi fabrika guma. Hoće li „Linglong” imati sve one filtere, prosto – nemam više poverenje. A tek obilaznica čija je izgradnja ušla u treću deceniju. Kamioni, „drumske krstarice”, tutnje kroz grad… Na vrelom asfaltu ostajemo bez daha. Sad, tu se nešto ubrzano radi, ali stalno neka prepreka, tako da i ono što je ranijih godina bilo urađeno moraće da se popravlja.
I životno okruženje mora biti zdravo, jasno. Ali, divlje deponije, čim se stare uklone, niknu nove, kao pečurke posle kiše. A „zelena pluća” grada se obnavljaju, drvoredi, parkovi… I to je lepo. Samo što nije lepo što je stradalo i zdravo drveće. Kako sve to izgleda na plus 30 i nešto stepeni, znate sami…
