Muziku i tekstove kultnog beogradskog rok autora, kompozitora, pesnika i muzičkog producenta Nikole Vranjkovića publika opisuje kao mračnu, ali magičnu. Najpre su ga upoznali i zavoleli kao autora rok sastava „Blok aut” (Block out) koji je osnovao 1991, a sa kojim je snimio četiri albuma. Od 2014. nastupa pod imenom i prezimenom. Njegovi stihovi i muzika savršeno opisuju život u Srbiji, kako kažu verni fanovi: „Nikola Vranjković je koncept za sjajan zvuk i odmazdu prema tranziciji”.
Vranjkovićev prvi samostalni album „Za ovde ili za poneti” izašao je 2001. godine uz istoimenu knjigu pesama. Nakon raspada matičnog benda 2014, objavio je album i knjigu „Bremeplov”. Dvostruki album „Veronautika” objavljen je 2017, a dve godine kasnije izdaje „Biološki minimum” (trostruki živi), snimljen na koncertu u Kombank dvorani u Beogradu. U ovoj dvorani će 28. decembra održati tradicionalni prednovogodišnji koncert.
Zrenjaninci su uživali u njegovom stvaralačkom opusu 13. novembra u Kulturnom centru, što je bio povod našeg susreta. Sa velikim umetnikom, koji je poslednjih nekoliko godina i naš sugrađanin, razgovarali smo o mnogim aktuelnim temama jednog kišnog decembarskog popodneva.
Kakvi su utisci sa koncerta, s obzirom da je održan u drugačijim okolnostima, odnosno do 10 uveče?
– To je moj prvi veliki koncert u Zrenjaninu u poslednjih 25 godina. Ja sam ovde ranije svirao u nekoliko klubova još sa „Blok autom”, neki više i ne postoje. Imali smo dogovor prošle godine da sviramo u „Mitraljezu”. To je jedini aktuelan i prilično dobar klub za koncerte, ali je već bila krenula poznata situacija i to je bilo otkazano. Mi smo u dogovoru sa Vladom Đurićem iz Kulturnog centra bili rešeni da napravimo koncert za pamćenje, pa šta bude. Doneli smo dobar razglas, opremu i to je dosad moj najveći i najkvalitetniji nastup u Zrenjaninu. Nisam čuo da se neko razboleo ko je bio na koncertu. Održan je u velikoj sali i to je najbezbednije mesto za koncerte, jer ljudi nisu u bliskom kontaktu i sedišta su odvojena.
Početkom decembra je održana Gitarijada. Učestvovalo je 12 zrenjaninskih poznatijih i novijih bendova.Koliko je to važno za Zrenjanin?
– Ja mislim da je to mlaćenje prazne slame. Grad bi morao bar jednom mesečno da ima program u kojem će gostovati ozbiljne grupe ako pričamo o rok muzici. To nije nikakva stavka u budžetu, to je par hiljada evra koji se na kraju isplate od prodaje karata. Te varijante u kojima omogućiš ljudima da malo nešto sviraju je simpatično, ali tada će doći par drugara i malo rodbine da ih gleda i to dalje od Zrenjanina ne dobacuje, a jako je velika šteta. Takvo je vreme, što više medija, to ti je manje omogućeno da se sazna za tebe. To je ta klopka.
Zar to ne zvuči kontradiktorno?
– Ne. Potpuno je jasno, samo što lepo izgleda i zvuči. Svako će reći da ima za svakog ponešto. Nema, to je jedna džungla u kojoj tražiš nešto što je jako vredno. Mnogo je lakše da to tražiš u nekom parku gde ima manje drveća i sve je složeno. I te društvene mreže su boranija. Ima četiri nacionalna medija od kojih su dva neupotrebljiva (koja služe za političku propagandu). Na svu sreću postoji RTS 3 koji je spas za celu grupu ljudi kojoj ja pripadam.
Možete imati najbolju pesmu u Evropi, to njih ne obavezuje da spomenu da je imate, a ne da je puste. To je stvar koja je prepuštena sebi i vremenu. Ljudi se žale na vreme Miloševića, a tada je bilo 10 radijskih i pet fenomenalnih televizijskih muzičkih emisija. Ovo je sve krenulo od 2000-ih godina. Na nekim radio stanicama puštaju pesme iz 1998. Kad ih pitamo zašto ne puštate nove, kažu pa kad budu postale hit onda ćemo. Pa kako da postanu kad ih ne puštate. To je perpetuum mobile gluposti. To se neće promeniti.
Kad smo se sreli letos na izložbi Brajana Rašića u Muzeju kratko smo razgovarali o rok sceni u Zrenjaninu. Tada si rekao da ovaj grad ne vodi računa o svojim rok muzičarima. Gde vidiš problem?
– Ovaj grad treba da isplaćuje socijalno i zdravstveno makar dvadesetorici muzičara koji su Zrenjanin učinili prilično popularnim i puno toga dali za njega. Svi znamo ko su oni. Ne mislim tu na Caneta (Partibrejkers) i sebe, mi imamo status umetnika u Beogradu. Mislim na Saleta iz „Instant karme”, Nidžu Pavkovića, Darka Kurjaka, „Overdrajv”… Tu brigu bi trebalo da vodi grad, kao što Grad Beograd vodi preko Udruženja muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije. Postoji mogućnost da se napravi festival, ima divnih lokacija kao što je Motel. Sve je pod velom melanholije koji je vezan za problem sa vodom. Ja mislim da bi u bilo kom drugom gradu u svetu ljudi noćili ispred tužilaštva ili gradske uprave dok se to ne reši.
Većina Zrenjaninaca kupuje vodu. Kako se ti snalaziš?
– Imam naviku da u gepeku kola držim kante sa vodom. Kad završim sa koncertima u Pančevu, Novom Sadu ja nosim kante i sipam vodu jer mi ta voda ne služi samo za piće, nego i za pranje zuba, umivanje, kuvanje. Ne možeš njome da se kupaš jer je nema dovoljno. Ja znam da mnogi piju vodu iz česme ili kuvaju sa tom vodom i to je najblaže rečeno strašno. Kad pričam sa svojim prijateljima u Beogradu, pa u polu šali oko vode kažem: „E čekaj da natočim, imam tri kante po 20 litara” ili pričam o tome kako imam u garaži tu vodu, pa nju presipam u flaše sa mojom malom ćerkom, a ona drži levak.
Pita me jedan drugar: „Je l’ ti čuješ sebe šta pričaš?”. Bez obzira na sve to ja mnogo volim Zrenjanin. Svuda postoji nesklad. Čini mi se da problem vode u 21. veku predstavlja jedan od najbezobraznijih, koji se ne rešava iz ko zna kojih razloga.
Spomenuo si još da nam nedostaju lokali gde bendovi mogu da sviraju…
– U ovoj situaciji neki bendovi se više vezuju za Novi Sad i Beograd, a to je neminovnost jer ne postoji izdavačka kuća, konkretna radio stanica, nešto što bi moglo da bude mala odskočna daska za povezivanje nadalje. Znam za mnoge klubove pre „Mitraljeza” koji su postojali jedno vreme i onda su ugašeni, jer nisu mogli da se održe kad krenu problemi, od kirije do kovid termina. Sve su to divni pokušaju entuzijasta. Ništa od toga ne može da zaliči na ono što je nekad Zrenjaninu bilo „Zeleno zvono”.
Zrenjanin je bio jednako „Zeleno zvono”. Ja to znam jer sviram 30 godina. Taj naziv je bio sinonim svima koji nisu iz Zrenjanina. Mislim da je to najbolnija tačka kad su svi kulturni događaji u pitanju, jer je to bilo mesto bez presedana u Srbiji. Nigde nije postojao toliko dobro organizovan klub sa tako raznolikim programom i prijatnom atmosferom.
Citiraću te: „Možemo li da živimo sa tim” da nam je muzička scena veoma kritična, ako uzmemo u obzir šta većina sluša?
– I u Americi ima popularnih izvođača, to su neki kantri pevači u belim čizmama. Tamo postoji ceo prostor za pop, rok, hevi metal i elektro muziku. Ovde se svesno taj prostor sužava i sužavaće se još. Scena je sve vreme odlična i ništa to njoj ne može da naudi u pogledu kvaliteta. To je sistem koji svesno zabranjuje ljudima da saznaju nešto što bi oni mogli da vole.
Nisu „Idoli”, „Pekinška patka”, „Disciplina kičme” izdavali stotine hiljade ploča. Taj broj ploča su 80-ih godina prošlog veka prodavali „Riblja Čorba”, „Bijelo dugme”, „Bajaga i instruktori”, ali je bilo još 15 grupa koje su prodavale po 20 hiljada ploča. To su veliki tiraži od kojih je moglo da se živi i bilo je mnogo mesta za sviranje. Bilo je malo medija, ali su bili uređeni. Postojali su i drugi žanrovi muzike, koji su više ličili na izvornu narodnu i na onu koja je bila preteča turbo folka koja se izvodila u kafanama na Ibarskoj magistrali. Kasnije je to postalo mejnstrim. Danas je to možda i jedini. Samo što se umotalo u sve te skuplje spotove, elektro ritmove sa malo grčkog i turskog melosa, sa mnogo silikona i kokaina.
Publika za tvoju muziku kaže da je poezija praćena kvalitetnim zvukom. Kako iz jedne životne rutine i jednostavnosti nastaju tvoji „magični” stihovi i muzika?
– Ja nisam uradio mnogo. Imam dosta pesama kad pričam o muzici i poeziji, koja se nalazi u nekim pesmama. Za 30 godina stvaralaštva nije previše. Nisam se opterećivao jer mi nikad nikakva popularnost nije visila za vratom. Kvalitete treba održavati, ne treba nigde žuriti. Kad se pojave pesma ili album, treba godinu, dve da ljudi to upiju. Te pesme traju i ponosan sam na publiku koja me prati sve te godine.
Koliko se sada tvoje stvaralaštvo razlikuje od perioda dok si stvarao za „Blok aut”? Da li na svojim nastupima izvodiš pesme bivše grupe?
– Pevam sve svoje pesme. Ja sam napisao 97 odsto tekstova i muzike za „Blok aut”. Ništa se tu nije promenilo. Sad je taj spisak možda pola-pola. Ima puno novih pesama. Nemoguće je odsvirati sve na koncertima. Na isti način sam uvek radio sve, to i sad radim.
Rekao si jednom prilikom da retko pišeš o veselim stvarima jer se trudiš da u njima učestvuješ. Da li te uglavnom inspirišu tužne stvari?
– Lakše mi je da pišem kad se tako osećam. Kad se osećam srećno, kad nema turobnijeg osećaja, gledam da to podelim sa dragim ljudima. Planiram da objavim još jednu zbirku, ali sada nemam dovoljno pesama.
Poslednjih godina živiš na relaciji Beograd – Zrenjanin. Šta voliš u ovom gradu?
– Volim ljude. Imao sam veliki broj prijatelja i pre nego što sam se doselio ovde. Volim taj specifičan duh tih ljudi. Mene iskreno, osim porodice, za Zrenjanin najviše veže Tisa. Mir na reci i to okruženje sličnih ljudi je nešto što mi sada najviše prija. Volim da šetam po gradu. Prelep je i uvek se iznerviram kad u toj celoj lepoti vidim skalameriju od Vodotornja.
Šta bi voleo da se promeni?
– Sve oko Begeja i da to zaliči na nešto kako je davno izgledao. To bi ličilo na bajku. Ljudi moraju da se izbore za svoje dostojanstvo, a dostojanstvo se zove voda. Deo spasavanja dostojanstva je da iz Novog Sada, Beograda krene 10 kamiona cisterni, odakle će besplatna voda za piće moći da se toči na svakom mestu u gradu. Ja bih zabranio bilo kakvu vest u medijima o bilo kojoj drugoj stvari, da je otvoreno nešto dok se ne reši osnovno pravo čoveka.
