Ne, nemoj mi prići
Piše: Ljiljana Bailović
U ciglo nekoliko dana celokupna javnost Srbije ujedinila se u vrednosnom stavu o njenom pesništvu: Desanku Maksimović ne možete izbacivati iz gimnazijskog gradiva! To je kao da rušite spomenik. Očigledno je da – ko se ikada makar očešao o školsku lektiru, njene stihove je pročitao. A rekla bih i razumeo. Takvo je Desankino delo: sa najširom recepcijom i kristalne jasnoće.
Ne znam šta je sirota Desa skrivila školskim vlastima… Otkad se to pesnici izučavaju zato što se uklapaju, ili ne uklapaju, u „duh epohe”? To je neki potpuno nov kriterijum za odabir đačke lektire. Pa kad ti se u istoriji književnosti pojavi neko „neuklopiv” (vanserijski?) – ti ga preskočiš: šta će deca sa takvima da se muče, biraj nekog pogodnijeg. Da se školarcima ne bi pokvarila slika o „duhu epohe”? Stvarno ne razumem.
Ministar Šarčević nas je, međutim, obavestio da Desankino pitanje svakako još nije rešeno. Kaže, imaju još dve instance odlučivanja pre nego što ona bude (ili ne bude) konačno izostavljena. Samo ne znam kako je onda takav program već štampan u „Službenom glasniku”? A i inače – izgleda da ni ministar nije ništa razumeo: nije tu Desa problem, već uzusi po kojima se kroji školsko gradivo – sistem vrednovanja na koji se, u svojoj odbrani, pozvala sama komisija. Ako ti je metar, faličan, kakvo će ti merenje biti?
Za utehu bi nam, valjda, bilo to što nisu svi njeni stihovi upitni. Ali su za osnovnu školu. A za gimnaziju je predviđen „razgovor epoha”. I to kao osavremenjavanje gradiva. Gle ti tog inovacijskog čuda! Pa, zar se bez „razgovora epoha” uopšte može sa učenicima obrađivati bilo koji pisac – i juče, i danas, i sutra? Prosto, to je neizostavni deo svake analize, šta je tu novo i zašto bi, u „novim” zahtevima koji se pred đake stavljaju, Desanka sad grbavije prošla?
Pitanja koliko hoćeš, a najvažniji je, čini se, premijerkin odgovor: i tačka! Šta je tu struka, a šta nauka – ko bi ga znao. Pesnici su ionako postali „demode”. Velika nesreća je što je isti slučaj i sa obrazovanjem.