Pastirki dan u Mužlji predstavlja sećanje na jedno od najstarijih zanimanja u Banatu. Biti pastir ili čobanin bio je ponos u bilo kom selu na obali Begeja. To je bio uvažen zanat bez kojeg naselje nekada nije moglo da opstane. Danas se jedino u Mužlji održava manifestacija kojom se čuva od zaborava tradicija u vezi sa ovom profesijom.
OD SVINJARA DO GOVEDARA
Pastir, u mađarskom jeziku kanas (kanasz), označava čoveka koji čuva svinje. Glavni „alat”, mu je bio bič, pleten od kože i sa omčom pričvršćenom za držalje. Koliko je poznato kroz istoriju, meštani Banatskog Dvora su u seoskim dvorištima držali svinje, ali niko više od njih pet ili šest. Početkom prošloga veka je čitavo područje današnjeg sela bio u posedu grofa Endrea Čekonića. On je u svojim oborima imao više stotina ovih životinja, dok je u Ečki slično brojčano stanje bilo zahvaljujući grofu Lazaru.
Svinje su uglavnom od ranog proleća do kasno u jesen čuvali pastiri. Svako jutro su ih izvodili na obližnje jamure oko sela, dok su ih uveče vraćali svojim gazdama.
U mađarskom jeziku csordás odnosno govedar, bila je osoba zadužena da brine o kravama na pašnjacima. I njihov osnovni alat bio je bič. Kako govedari, tako i svinjari, svaki dan bili su u obavezi da, bez obzira na vremenske nepogode, isteruju stoku na pašu. To su činili zbog ishrane i iz zdravstvenih razloga, kako kopita i noge ne bi obolevali zbog stalnog boravka u štalama.
NADOKNADA ZA ČUVANJE
Govedari i svinjari bili su ugledni meštani. Početkom marta meseca su ih birali meštani na zborovima građana. Vlasnici su, na primer, za jednu kravu bili dužni uplatiti na račun mesne zajednice 250 dinara, zatim 25 kg žita ili kukuruza predati osobi koja je bila izabrana. Čoban, u mađarskom jeziku juhas, označava osobu koja je zadužena da nagleda čopor ovaca. Oni i danas koriste štap. Nisu ih birali građani. Uglavnom su vlasnici ovaca sami odabirali nadničara da bude čobanin za određenu nadoknadu. Danas često čujemo reč „čikoš”. To su čuvari više desetina konja i ždrebadi na ispašama. Oni su obavljali te funkcije na većim imanjima kod grofova Lazara u Ečki, Rogendorfa i Čekonića u Banatskom Dvoru ili kod veleposednika Jenovaia u Novom Itebeju. U drugim banatskim selima u okolini Starog Begeja za čikošima nije bilo potrebe, s obzirom na to da ni jedan meštanin nije imao više od dva konja. Čobanski bič bio je od više struka kože, dok je na kraju upleten švigar od manile ili kudelje koji stvara prepoznatljiv zvuk pucanja. Glava biča bila je povezana sa drvenom drškom. Naši seljaci nikada ne bi seli na paorska kola bez malog biča sa kajasima u rukama. Nije korišćen za šibanje konja. Pravi paor ne bičuje svoje konje već ih timari i mazi. Pucanje bičem značilo je seljanima, u ranim jutarnjim satima, da treba da puste krave na ulicu kako bi se dalje terale na ispašu. Poslednji takav kravar u Banatskom Dvoru bio je Mihalj Koso. U periodu oko 1948-1950 godine ova zanimanja nestaju iz seoskog života.
