Kada je planuo Dom kulture u Banatskom Despotovcu, žitelji ovog sela bili su veoma tužni jer vatra kao da je progutala i jednu epohu čiji je on bio simbol. Već dugo Dom nije bio ono što je značio u prvim decenijama po naseljavanju. Meštani to zdanje pamte po igrankama, prvim ljubavima, pozorišnim predstavama, koncertima, svadbama, daćama, ali i po druženju sportista, dugim sastancima… Sada se svega toda sa setom sećaju.
KONCERTI, IGRANKE, FILMOVI…
Krajišnici sa Kupresa, od Glamoča, Šipova, Bugojna, Mrkonjića sa Livanjskog polja, po dolasku u Banat sami su 1948. gradili svoj Dom kulture koga su dugo zvali Zadružni. Tvrde da je u to vreme bio najlepši u Vojvodini i da takvog nije bilo ni u većini gradova. Prostran, sa velikim balkonima iznad i oko partera bio je mesto okupljanja i starih i mladih.
Dok nije formiran tamburaški orkestar, Savo Avramović je najpre sam svirao harmoniku na igrankama.
– Celu noć sam svirao u sali u kojoj bi bilo i do tristotine posetilaca. Plesalo bi stotinu parova, a kad bi došlo na red kolo, u njega su se svi hvatali, a samo najstariji bi sedeli sa strane – seća se harmonikaš.
On kaže da je na koncertu jedan narodni pevač pevao refren „pogledajte šta mi fali”, i kad god bi ga ponovio, iz publike su dobacivali „pamet u glavu”. Naljutio se, istrčao napolje u mrak pa su ga jedva uhvatili i onda ga molili da se vrati. Pristao je tek kada je iz sale izbačen onaj što je dobacivao.
Kada je prikazivan naš prvi igrani film „Slavica” jedan čovek iz publike je pobegao jer se uplašio da ga ne pregazi konj sa platna, a kada su počeli da se daju kaubojski filmovi, neki su strahovali da ih ne zakači metak.
U toj čuvenoj sali održavale su se književne večeri, gostovala su profesionalna pozorišta, prvi put u životu na pozornicu su se penjali talentovani đaci iz seoske osnovne škole, uz pritajenu podršku njihovih usplahirenih i ponosnih majki.
RED ZA ČITANJE NOVINA
U sklopu Doma nalazila se i biblioteka, a u njoj su Despotovčani čekali na red da čitaju novine. Tada je Savo, inače kasnije prosvetni radnik, počeo da čita „Politiku”. Kada se zaposlio, pretplatio se na list i ne ispušta ga iz ruku do današnjeg dana.
Gojko Lugonja i Stamenko Velemir, pokazujući travu na fudbalskom stadionu, upoređujući je sa onom na Vimbldonu, ističu da je Banatski Despotovac uvek imao talentovane sportiste, a oni su se takođe okupljali oko Doma. Zbog blizine Tamiša među njima su se isticali plivači. Ovde su se deca učila plivanju tako što su ih bacali u vodu, a oni su brzo savladali tehniku kako bi se održali na vodi. Bilo je nezamislivo da neko iz ovog sela ne ume da pliva. Ipak, bilo je i propusta.
I danas se prepričava anegdota o događaju na sletu u Kragujevcu. Baš zbog bavljenja različitim sportovima selo je uvek imalo dobru ekipu u nekada popularnom Partizanskom višeboju. Na pomenutom sletu Despotovčani su pre takmičenja u plivanju sakupili dovoljno bodova da im oni iz te discipline nisu bili ni potrebni pa su nasumice u vodu naterali nekog Ćiru. Ispostavilo se da on ne ume da pliva, te su morali da ga spašavaju kako se ne bi udavio.
Da bi naglasili da je mesto selo sportova Despotovčani danas ističu da je tu rođen deda plivača Milorada Čavića, a poreklom su i rukometaš Dragan Škrbić, fudbaleri braća Ivić, tu je živela Angelina Guzijan, rukometašica i prvi trener svetski poznate Mare Torti…
POZNATI PO „PITIJADI”
U Domu se kroz vreme pojavio i rok. Prvi VIS (vokalno-instrumentalni sastav) je osnovao gitarista Džo, a na temelju jedne kuće u selu i sada stoji grafit posvećen Džonu Lenonu, jer su „Bitlsi” tada svima bili uzor. Rok je tih godina dobrano potisnuo narodnjake, a ovi su se opet vratili, ali u mnogo lošijem izdanju.
Od svih dešavanja u centru sela najorginalnija je „Pitijada”. Pita je jelo za čije su spremanje veštinu preci ovdašnjih meštana doneli sa sobom i neguju je do današnjeg dana. Reč je o sirotinjskoj hrani, naizgled jednostavnoj za spremanje jer za nju treba brašno i povrće iz bašte i plodovi iz voćnjaka. Pitu čvrku, džilitušu, gužvaru, pitu onako, misir pitu, zeljanicu, sirnicu, krompirušu, drobušu, jajaru, savijaču, zezljevušu, bundevaru, kajmakušu, bazlamaču, zatim, ačak, đul i luft pitu i mnoge duge, prvi je popisao Branko Ćopić u istraživanju jelovnika svojih zemljaka. U Banatskom Despotovcu se svake godine organizuje njihova smotra, a sve se dešava u i oko Doma kulture. Znaš li ti ko je postavljao kaldrmu u Balkanskoj ulici? Pa Despotovčani, pitaju i odgovaraju sagovornici kad hoće da ukažu na sposobnosti svojih suseljana.
Sve što imaju u selu Krajišnici su gradili sami – struju, vodu, puteve, pa nije ni čudo što je na mobu pravljen i „najlepši” Dom kulture. Banatski Despotovac važi za selo u kojem su svi mladi nastavljali školovanje. Možda i zbog blizine pruge. Njome su došli preci, neki su još živi, a potomci su takođe prugom odlazili na školovanje. Većina se nije vratila.
Banatski Despotovac, dvadesetak kilometara udaljen od Zrenjanina, po doseljenju kolonista imao je više od 3.000 stanovnika. Sada nema ni 800. Početkom ovog veka Dom kulture je privatizovan, pa je bio sve manje mesto okupljanja meštana. Penzioneri se sada okupljaju oko table na koju se vešaju čitulje.
