Razvoj interneta i pojava društvenih mreža omogućili su nam da se povežemo sa celim svetom. Na taj način, komunikacija je postala brža, lakša i jednostavnija. Ali, desilo se ono što su jedni predvideli, a drugi smetnuli sa uma. Upravo to moderno doba, kada nam je sve dostupno, donelo je usamljenost i otuđenost od života i svega što nas okružuje.
Mobilni telefoni, računari i tablet uređaji, koje ne ispuštamo iz ruku, polako nas odvajaju od porodice, prijatelja, pravih vrednosti, prirode, pa i od Boga. Čovek, najsavršenija tvorevina Svevišnjega, postaje živi mrtvac, rob mašina i tehnike koji njemu treba da služe. Šta se dešava kada napustimo ovaj svet, a iza nas ostane samo predmet koji nam „život znači”, jedna je od mnogih problematika o kojoj govori nova predstava Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”.
UPOZNAJTE DŽIN
Savremeni američki komad autorke Sare Rul o vanvremenskim temama (ljubavi, smrti, prolaznosti, odnosima u porodici) dobio je scensku adaptaciju kroz „Telefon mrtvog čoveka”. Režiju potpisuje Rastislav Ćopić. Komad je premijerno izveden 21. marta na Dramskoj sceni zrenjaninskog teatra. Uloge tumače: Nataša Ilin, Jelena Šneblić Živković, Miljan Vuković, Nataša Luković, Danilo Milovanović (k. g.), Sanja Radišić i Aleksandar Došen. Delo su sa engleskog preveli Nikola Jovanović i Višnja Sretenović. Inspicijentkinja je Sonja Ristovski, a suflerka Ivana Titin.
Nataša Ilin je glumica koju Zrenjaninska publika i te kako dobro poznaje. U svojoj bogatoj karijeri igrala je razne uloge i dokazala da za nju ne postoje granice, bilo da je reč o glavnoj ili sporednoj roli. Ovog puta tumači mladu, ali usamljenu devojku Džin koja je dobri duh komada. Pokušava na razne načine da unese ljubav i utehu u svet jedne porodice, ali i svih junaka.
– Ona je neko ko se raduje tuđoj sreći. Osetila sam izuzetnu bliskost sa njom i nije mi bilo teško da iznesem jedan ovakav lik. Što se tiče njenog odnosa sa Dvajtom, to je priča o dva bića koja su se pronašla. Sa druge strane, njena dobrota će dosta uticati i na drugog važnog aktera – ispričala je Nataša Ilin.
GORDI GORDON MILJENIK PUBLIKE
Pandan glavnoj junakinji je Gordon. Njih dvoje, koliko su antipodi, toliko su i slični, svako sa svoje strane i sa svog gledišta. U suštini, rade ono što najbolje umeju, a to je da pomažu drugima na vlastit, pomalo čudan način. Upravo je Gordon svojim ponašanjem najviše zainteresovao gledaoce.
Ekscentričnog lika, glavu kuće i čoveka koji se bavi jednim unosnim i nesvakidašnjim poslom oživeo je Danilo Milovanović. Kako je za naš list ispričao, završio je novosadsku Akademiju i bio zaposlen u Pozorištu mladih, a sada je samostalni umetnik. Posebno mu je drago što je dobio priliku da sarađuje sa zrenjaninskim teatrom.
– Gordon umire na samom početku, a iza njega ostaje mobilni telefon kao pokterač priče. Na polovini predstave, on dobija svojih pet minuta da se upozna sa publikom. To njegovo pojavljivanje nije klasičan stend ap monolog, već je isprepletan ispovestima, citatima i ličnim razmišljanjima što je za mene bilo velik izazov. Pre svega, nisam znao kako će ljudi reagovati na obraćanja i „prozivke”. Sa druge strane, u svakom trenutku sam morao biti spreman na improvizaciju. Uključivanje i komunikacija sa gledaocima su važni, jer tada oni nisu samo pasivni posmatrači, već ulaze u dijalog sa glumcima – kazao je Milovanović.
VOLETI I BITI VOLJEN
Sušta suprotnost temperamentnom i dominantnom Gordonu je njegov brat, karakterističan po tome što pati od hroničnog nedostataka ljubavi. Pred ovim, ni malo lakim zadatkom našao se Miljan Vuković.
– Dvajt je odrastao i funkcionisao u disfunkcionalnoj porodici, tako da, potpuno paradoksalno, i on sam funkcioniše disfunkcionalno. Za razliku od nekih prethodnih uloga, mogu da kažem da je on tihi junak – rekao je Vuković.
Još jedna tema koju predstava pokreće jeste odnos sa bližnjima. Oni su tu, oko nas. Mi ih često ne primećujemo, sputani obavezama i svakodnevnim brigama, ali i opterećeni socijalnim mrežama. Uočavamo ih tek kada ih izgubimo – zauvek. To je cena koju ćemo, kako vreme odmiče, sve više plaćati, jer moramo da smo uvek „onlajn”. Poruka koju komad šalje je da čovek treba voleti i biti voljen, a ljubav jeste jedina sila i spona koja ne poznaje svetove, granice i prostore.
Autorsku ekipu čine: kostimografkinja Ivana Ristić, scenografkinja Dunja Kostić i kompozitor Vladimir Pejković. Potrudili su se da rediteljevu ideju sprovedu u delo. Kostimi odgovaraju eposi, ali i karakterima junaka. Prateći dekor je dosta jednostavan i sveden. Dobrim delom prikazuje enterijer američkih kafića, restorana i domova, ali najviše simbolizuje prazninu i usamljenost koju svi akteri osećaju.
