Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Na prvi pogled može delovati da pandemija i problemi zaštite životne sredine nemaju mnogo zajedničkog. Međutim, izgleda da su klimatske promene i kolaps ekosistema (dva najveća ekološka rizika/izazova) vrlo usko povezani sa širenjem zaraznih bolesti. Upravo je aktuelna pandemija u prvi plan postavila hipotezu da je uništavanje životne sredine osnovni uzrok povećanog prenosa novih zaraznih bolesti. Kovid 19 nam je pokazao kakve egzistencijalne pretnje za čovečanstvo bi mogli da imaju ubrzanje klimatskih promena i dalje ugrožavanje životne sredine. Ekološka pitanja i rizici izbijaju u prvi plan i u našoj zemlji: izgradnja mini hidroelektrana na Staroj planini, eksploatacija minerala jadarita na području Loznice (slučaj kompanije „Rio Tinto”), izgradnja fabrike za proizvodnju automobilskih guma „Linglong” u Zrenjaninu itd.
Viši nivo životnog standarda pretpostavlja veću eksploataciju prirodnih resursa. Međutim, pitanje je da li će nas to u budućnosti koštati mnogo više nego što možemo da pretpostavimo i od onoga što ćemo danas zaraditi? Brz i dinamičan tehnološki razvoj je, osim ekonomskih koristi, doneo i narušavanje prirodne (ekološke) ravnoteže. Svest o opasnostima i pretnjama ovakvog razvojnog obrasca nije se razvijala tom brzinom. Profitni interesi, želja za materijalnim bogaćenjem i višim nivoom životnog standarda nadvladali su svest o potrebi očuvanja prirode.
Postoje tumačenja da je veća briga za zaštitu životne sredine u suprotnosti sa ekonomskim prosperitetom. To je u skladu sa uverenjem da ako se nešto želi (ekonomski rast), nečeg drugog se treba odreći (zdrava životna sredina). Međutim, da li zbog profita i zarade treba žrtvovati prirodu, životnu sredinu i sopstveno stanište?
Ekonomski rast je, bez sumnje, važan, ali ne svaki i po bilo koju cenu. Osim kvantiteta (količine), bitan je i kvalitet (karakter, sistem raspodele, održivost) privrednog rasta. Stoga, prilikom donošenja razvojnih odluka, treba imati u vidu da pojedine komponente prirodnog kapitala nemaju odgovarajuće supstitute (npr. zemlja, vazduh, voda), te da bi njihov gubitak mogao da ima neizvesne i potencijalno pogubne efekte na ljudsko blagostanje.
Očekivano je da će i na ekonomskom planu nešto morati da se promeni, jer su troškovi izbijanja zaraznih bolesti znatno veći nego ekonomska korist nastala eksploatacijom prirode. Na to nas i danas „podseća” kovid 19.
Priroda ne mora da bude ograničenje za razvoj, može biti izvor novih razvojnih koncepata. Rešenje za nagomilane ekološke probleme nije zaustavljanje rasta, već oblikovanje novih, održivih modela privredne ekspanzije (sa većim akcentom na mogućnosti koje nude koncepti ruralnog razvoja, cirkularne ekonomije i sl.).
Za to je potrebna i odgovarajuća politička akcija. U razvijenim zemljama, političke stranke i pokreti „zelene” (ekološke) orijentacije imaju zapaženu ulogu, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou. U našoj zemlji „zelene” stranke do sada nisu uspele da ostvare zapažen rezultat, te nisu bile u prilici da značajnije participiraju u vršenju vlasti.
U praksi se, ipak, pokazalo da bez obzira što nisu u vlasti, ove stranke i pokreti mogu dosta toga da (u)čine – npr. apeli na javnost, iniciranje akcija protiv zagađivača, različite inicijative za unapređenje životne sredine, pokretanje raznih vrsta protesta i sl.
